Опело за Монроову доктрину

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – После скоро два века третирања Латинске Америка као свог „дворишта”, САД су се и формално одрекле Монроове доктрине која им је била покриће за то као и за сталне интервенције – директне војне и оне тајне – у појединим земљама којих је досад било више од 70 (прва је био рат са Мексиком 1846. у којем му је узела трећину територије, а последња 2004. на Хаитију, у свргавању председника Аристида).

Опело доктрини петог америчког председника (1817–1825) Џејмса Монроа одржао је у понедељак увече на скупу Организације америчких држава (ОАС) у Вашингтону државни секретар Џон Кери. Пошто је почетком ове године критикован због своје изјаве да је Западна хемисфера (у политичком речнику Северна и Јужна Америка) „двориште иза куће” САД, он је прексиноћ изговорио реченицу која је много више одјекнула у латиноамеричким медијима него у овдашњим: „Ера Монроове доктрине је завршена”.

САД ће, по њему, убудуће инсистирати на односима равноправности са својим континенталним суседима, уз деобу одговорности и сарадњу у питањима безбедности, без ослањања на било какву доктрину, већ у партнерском односу у промовисању заједничких вредности и интереса.

За ово је награђен аплаузом на скупу континенталне организације која номинално има 35 чланица, али у којој Куба није заступљена, док је Канада сама одабрала да буде стални посматрач (мада и други по обиму донатор у буџет ОАС-а). Уследила су његова образложења приоритета заједничког деловања. Промоција и заштита демократије је притоме главни, док је заједнички рад на заустављању климатских промена остављен за крај.

Монроова доктрина је званично проглашена у децембру 1832. и имала је двоструки циљ: да, са једне стране, од Латинске Америке подаље држи Европљане (било је то време када су се јужноамеричке европске колоније бориле за независност), а са друге да обезбеде примат америчких интереса у региону.

Латиноамеричке државе су то доживљавале као самопрокламовано право САД да се мешају у њихове послове, али с обзиром на асиметрију моћи, то нису могле да спрече. Данас су континентални односи добри, са малим изузецима као што су Венецуела и Еквадор, као и стални трн у оку који је на само 160 километара од најјужније тачке САД – Куба.

Њој је Кери посветио део свог говора, углавном у позитивном тону, поздравивши „неке промене” које су тамо у току, као што је либералнији режим путовања у иностранство и неки изданци слободног тржишта, изневши притоме очекивања да ће тамо у догледно време бити започета „шира реформска агенда”.