Маштање о Варадеру и авокаду

Иако већ шест година живи у нашем главном граду, Кубанка Нидија Моја још не може да се привикне на хладноћу у Београду.

„На Куби је у овом моменту око 25 степени! Температура мора је чак 28 степени, па су плаже Варадера препуне туриста који уживају у топлим зрацима новембарског сунца”, каже Нидија док испија топлу чоколаду у једној београдској посластичарници, ушушкана у топли вунени џемпер. Али зато њене девојчице Вида (7) и Нина (5) једва чекају прве пахуље – обе су рођене у Београду као круна љубави између Нидије и њеног супруга Бориса, кога је пре десет година упознала у Торонту. Њих двоје су неколико година живели у овом канадском граду, али је Бориса преплавила носталгија и одлучили су да купе карте у једном правцу за Београд. Врло брзо је у њихово београдско гнездо стигла Вида, која је добила име по Борисовој баки и чије име на шпанском језику значи „живот“. Након две године родила се и Нина којој су родитељи дали кратко и интернационално име, јер су из сопственог искуства научили да се никад не зна у којој земљи света ће живети. 

Када су девојчице стасале за вртић, Нидија се запослила у једној међународној школи у Београду као професор музичког, а сада овај предмет предаје у школи „Brook Hill International“. С обзиром на то да је у Хавани завршила Факултет музичке уметности, одсек за соло певање, Нидија пева и у Биг бенд оркестру РТС-а и често одлази на музичке фестивале у Србији и региону.  

„Беспрекорно говорите српски језик“, коментаришемо у разговору са овом шармантном Кубанком, на шта она скромно каже да „мора још мало да ради на граматици“ и у своју „одбрану“ додаје да је у Канади, због љубави и посла, истовремено учила и енглески и српски језик „што је било невероватно узбудљиво и компликовано“. 

На питање шта јој, осим сунца и мора, највише недостаје у Београду, Нидија искрено одговара: породица.

„Када сам живела у Канади, било ми је потребно два сата лета авионом да бих видела моје родитеље. Сада ми треба 12 сати лета и много више новца јер нас је четворо. Недостаје ми манго и авокадо, али сам на Куби стално била жељна јабука, којих овде има у изобиљу“, смеје се Нидија.

Ана Кононенко дошла је из Русије у Београд пре пет година, када је њен супруг као експерт за антикризни менаџмент добио посао у једној међународној фирми у Београду. Иако је у почетку имала пуне руке посла око својих малишана који су тек изашли из пелена и учили да ходају и причају, дечаци су брзо пошли у вртић, а Ана је схватила да јој веома недостаје посао психолога. Захваљујући подршци супруга одлучила је да отвори „Сендпро“ студио, у коме она и њене колеге раде на развоју моторике, креативности и емотивне интелигенције код деце и тинејџера.

„Родитељи су заборавили на важност игре у менталном развоју и одрастању детета и очекују од малишана да буду интелектуално супериорна бића или врхунски спортисти. Они заборављају да емоционални развој није могућ без игре, спонтаности и креативности. Међутим, данашња деца углавном не знају да се играју јер им родитељи дају таблет или тениски рекет у руке чим проговоре и протрче. Не читају им бајке, већ их успављују са цртаним филмовима пуним насиља – зато многа деца касно проговарају и имају све више проблема у говору. Родитељи заборављају да је за малишане игра – краљица детињства, јер они кроз игру проживљавају већину животних ситуација“, објашњава овај психолог.

Због тога се у овом психолошком студију ради терапија песком, која чини саставни део Јунгове терапије, али и сликање песком, арт терапија и терапија бајкама. Ана Кононенко и њене колеге раде и са малишанима која имају различите страхове или проблем са агресијом, ћутањем или љутњом, као и са малишанима који су повучени, хиперактивни или имају сметње у развоју. 

Сира Миори дошла је у Београд пре две године када је Министарство спољних послова Републике Италије именовало да обавља функцију директора Италијанског института за културу у Београду и координатора за балканско-подунавско подручје. Веома брзо се привикла на живот у престоници и каже да је Београд „космополитски град, веома живахан и отворен у погледу културе“.

„Београд је значајно раскршће историје, народа, језика и култура. То је град младалачког духа, полетан и динамичан, који ствара и промовише многе спортске и културне активности и за младе и за децу. Једино што ми мало смета јесте влажна континентална клима – сувише је топло лети, а сувише хладно зими“, каже Сира Миори. Иако је њена породица остала у Тренту, главном граду тројезичне италијанске покрајине Трентино – Алто Адиђе, Сира не крије задовољство што живи у средини у којој су људи отворени и срдачни и нада се да ће успети да упозна Србију пре него што оде из ње, тако што ће кренути на крстарење по Дунаву до Црног мора.

„То сам одувек желела, а мој сан је и да обиђем дворце и тврђаве у области западног Балкана. Надам се да ћу ускоро одсањати тај сан“, каже за крај Сира Миори.   

У Србији живи 44.350 странаца

Према подацима републичког завода за статистику у нашој земљи живи 44.350 странаца – 25.853 жене и 18.497 мушкараца. Резултати последњег пописа становништва говоре да у Србији највише има Румуна (2092), Кинеза (1752), Руса (1258), Немаца (934) и Аустријанаца (894).