Maštanje o Varaderu i avokadu

Iako već šest godina živi u našem glavnom gradu, Kubanka Nidija Moja još ne može da se privikne na hladnoću u Beogradu.

„Na Kubi je u ovom momentu oko 25 stepeni! Temperatura mora je čak 28 stepeni, pa su plaže Varadera prepune turista koji uživaju u toplim zracima novembarskog sunca”, kaže Nidija dok ispija toplu čokoladu u jednoj beogradskoj poslastičarnici, ušuškana u topli vuneni džemper. Ali zato njene devojčice Vida (7) i Nina (5) jedva čekaju prve pahulje – obe su rođene u Beogradu kao kruna ljubavi između Nidije i njenog supruga Borisa, koga je pre deset godina upoznala u Torontu. Njih dvoje su nekoliko godina živeli u ovom kanadskom gradu, ali je Borisa preplavila nostalgija i odlučili su da kupe karte u jednom pravcu za Beograd. Vrlo brzo je u njihovo beogradsko gnezdo stigla Vida, koja je dobila ime po Borisovoj baki i čije ime na španskom jeziku znači „život“. Nakon dve godine rodila se i Nina kojoj su roditelji dali kratko i internacionalno ime, jer su iz sopstvenog iskustva naučili da se nikad ne zna u kojoj zemlji sveta će živeti. 

Kada su devojčice stasale za vrtić, Nidija se zaposlila u jednoj međunarodnoj školi u Beogradu kao profesor muzičkog, a sada ovaj predmet predaje u školi „Brook Hill International“. S obzirom na to da je u Havani završila Fakultet muzičke umetnosti, odsek za solo pevanje, Nidija peva i u Big bend orkestru RTS-a i često odlazi na muzičke festivale u Srbiji i regionu.  

„Besprekorno govorite srpski jezik“, komentarišemo u razgovoru sa ovom šarmantnom Kubankom, na šta ona skromno kaže da „mora još malo da radi na gramatici“ i u svoju „odbranu“ dodaje da je u Kanadi, zbog ljubavi i posla, istovremeno učila i engleski i srpski jezik „što je bilo neverovatno uzbudljivo i komplikovano“. 

Na pitanje šta joj, osim sunca i mora, najviše nedostaje u Beogradu, Nidija iskreno odgovara: porodica.

„Kada sam živela u Kanadi, bilo mi je potrebno dva sata leta avionom da bih videla moje roditelje. Sada mi treba 12 sati leta i mnogo više novca jer nas je četvoro. Nedostaje mi mango i avokado, ali sam na Kubi stalno bila željna jabuka, kojih ovde ima u izobilju“, smeje se Nidija.

Ana Kononenko došla je iz Rusije u Beograd pre pet godina, kada je njen suprug kao ekspert za antikrizni menadžment dobio posao u jednoj međunarodnoj firmi u Beogradu. Iako je u početku imala pune ruke posla oko svojih mališana koji su tek izašli iz pelena i učili da hodaju i pričaju, dečaci su brzo pošli u vrtić, a Ana je shvatila da joj veoma nedostaje posao psihologa. Zahvaljujući podršci supruga odlučila je da otvori „Sendpro“ studio, u kome ona i njene kolege rade na razvoju motorike, kreativnosti i emotivne inteligencije kod dece i tinejdžera.

„Roditelji su zaboravili na važnost igre u mentalnom razvoju i odrastanju deteta i očekuju od mališana da budu intelektualno superiorna bića ili vrhunski sportisti. Oni zaboravljaju da emocionalni razvoj nije moguć bez igre, spontanosti i kreativnosti. Međutim, današnja deca uglavnom ne znaju da se igraju jer im roditelji daju tablet ili teniski reket u ruke čim progovore i protrče. Ne čitaju im bajke, već ih uspavljuju sa crtanim filmovima punim nasilja – zato mnoga deca kasno progovaraju i imaju sve više problema u govoru. Roditelji zaboravljaju da je za mališane igra – kraljica detinjstva, jer oni kroz igru proživljavaju većinu životnih situacija“, objašnjava ovaj psiholog.

Zbog toga se u ovom psihološkom studiju radi terapija peskom, koja čini sastavni deo Jungove terapije, ali i slikanje peskom, art terapija i terapija bajkama. Ana Kononenko i njene kolege rade i sa mališanima koja imaju različite strahove ili problem sa agresijom, ćutanjem ili ljutnjom, kao i sa mališanima koji su povučeni, hiperaktivni ili imaju smetnje u razvoju. 

Sira Miori došla je u Beograd pre dve godine kada je Ministarstvo spoljnih poslova Republike Italije imenovalo da obavlja funkciju direktora Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu i koordinatora za balkansko-podunavsko područje. Veoma brzo se privikla na život u prestonici i kaže da je Beograd „kosmopolitski grad, veoma živahan i otvoren u pogledu kulture“.

„Beograd je značajno raskršće istorije, naroda, jezika i kultura. To je grad mladalačkog duha, poletan i dinamičan, koji stvara i promoviše mnoge sportske i kulturne aktivnosti i za mlade i za decu. Jedino što mi malo smeta jeste vlažna kontinentalna klima – suviše je toplo leti, a suviše hladno zimi“, kaže Sira Miori. Iako je njena porodica ostala u Trentu, glavnom gradu trojezične italijanske pokrajine Trentino – Alto Adiđe, Sira ne krije zadovoljstvo što živi u sredini u kojoj su ljudi otvoreni i srdačni i nada se da će uspeti da upozna Srbiju pre nego što ode iz nje, tako što će krenuti na krstarenje po Dunavu do Crnog mora.

„To sam oduvek želela, a moj san je i da obiđem dvorce i tvrđave u oblasti zapadnog Balkana. Nadam se da ću uskoro odsanjati taj san“, kaže za kraj Sira Miori.   

U Srbiji živi 44.350 stranaca

Prema podacima republičkog zavoda za statistiku u našoj zemlji živi 44.350 stranaca – 25.853 žene i 18.497 muškaraca. Rezultati poslednjeg popisa stanovništva govore da u Srbiji najviše ima Rumuna (2092), Kineza (1752), Rusa (1258), Nemaca (934) i Austrijanaca (894).