„Југоконцерт” не спори дугове

– За дуг према агенцији Мартинаса Кевишаса, који је тужио „Југоконцерт” због неисплаћеног новца, једино ја сносим одговорност. Назовимо то мојом лошом проценом и лошим потезима јер ми не пада на памет да окривљујем никога другог – каже за „Политику” Биљана Здравковић, бивша директорка „Југоконцерта”, која је довела Њујоршку филхармонију у Београд и потписала уговор са агенцијом „Риверсајд мјузик” са Кипра. Као што смо јуче писали, „Риверсајд мјузик” тужи „Југоконцерт” за дуг нешто већи од 120.000 евра.

– За пословну политику „Југоконцерта” после 15. децембра 2011, када сам отишла у пензију, не могу да сносим одговорност, нити да дам релевантно објашњење, као ни да понудим решење, јер нисам овлашћена да дајем предлоге. То је једино што имам да вам кажем, а ако ме буду звали на суд, поновићу исто што сам рекла и вама – додаје Биљана Здравковић, која је десет година била на челу „Југоконцерта”, и за то време, како каже, ова установа није имала дуговања.

У уметничким круговима познато је да и остале установе културе вуку дугове које намирују са закашњењем или путем компензација. „Југоконцерт”, који је основан 1946. године, сада је у другачијој ситуацији, и можда је само први прозван, јер их је тужио инострани партнер, и суд им је због дуга блокирао рачун.

Наше институције иначе кубуре са новцем јер су градски буџети све мањи; та средства стижу са закашњењем, а тржишни модел културе и даље није заживео.

Како онда уопште изгледа конкурисање за новац из буџета?

Када се планира сезона, подразумева се да преговори почну годину дана унапред, некада и раније. Од Секретаријата за културу установе у новембру добију оквирни договор колико ће град из буџета издвојити за њихове програме. Отприлике у априлу добију уговор у ком стоји одобрена сума, умањена од обећане почетне своте, што сваки директор, из искуства, већ претпоставља. Износ се још додатно смањује због инфлације.

Ова сума често не буде уплаћена ни до следећег августа, а установа мора да исплати пројекат који је договорен прошле године јер је на то обавезује потписани уговор са уметником. Међутим, уколико уметника или гостовање исплати сопственим приходом, тада, према незваничним информацијама, неће добити обећани новац из буџета.

Ритам исплата градског новца се не зна, а у уговору са градом стоји да ће новац бити исплаћен према могућностима буџета, што сав ризик пребацује на директоре институција.

Директори, наравно, морају да потпишу тај уговор, јер ће у супротном остати без новца. Али, уколико као „Југоконцерт” њихове установе немају ни сопствену благајну, постоји могућност да неће имати увид ни у прилив новца од продатих карата.

Према речима Бошка Радојковића, директора „Југоконцерта”, овој нашој агенцији новац од улазница дуговали су „Сава центар” и „Билет сервис”, који је у међувремену „нестао”, то јест пропао и задржао „Југоконцертов” приход. У уметничким круговима зна се да је продаја улазница била и у рукама Мише Дебелог, познатог власника фирме за продају карата, која је такође пропала, због чега су се, између осталог, дугови „Југоконцерта” нагомилали.

Поред ових ризика, све остало су мале тајне вођења културних институција – проналажење партнера и спонзора, конкурисање за стране фондове, успостављање сарадње са амбасадама. Не мање важна јесте и процена који програм ће привући публику, али и стицање поузданих контаката у региону. То подразумева познавање проверених људи који ће открити своју пословну тајну, то јест суму за коју су они уговорили неки пројекат, наступ, гостовање…

У овом случају, било би логично да је Мартинас Кевишас прво исплатио Њујоршку филхармонију, јер му је „Југоконцерт” платио пуну суму за то гостовање. Он се одлучио да део тог новца уплати оркестру Миланске скале, који је довео годину дана каније, јер је вероватно проценио да ће дугом према Американцима код нас извршити већи притисак за исплату новца. Биће да је то део менаџерске тактике, али у исто време и његово легитимно право да бира коме ће и када да исплаћује новац, који му по уговору припада. Вероватно је то научио од оца Гинтаса Кевишаса, који има изузетан реноме у овом послу и важи за одличног и скупог менаџера.