Сексизам у српској политици

Читаоци београдских таблоида знају све о Вањи Хаџовић, а читаоци „Политике” ништа. Прва информација коју ће сазнати јесте да је млада службеница Министарства спољних послова чије су провокативне фотографије украдене из њеног албума на „Фејсбуку” десетак дана „красиле” насловну страну „Блица”, јуче узела радну књижицу у овом министарству. Дојучерашњим колегама Вања Хаџовић је рекла да је дала отказ јер није могла да издржи медијску хајку, односно да је таблоиди представљају као „голишаву саветницу“ уз помоћ фотографија са плаже које је скинула са фејсбука пре него што се запослила у министарству. 

Вања Хаџовић није ни прва ни последња жртва сексизма у јавном животу Србије. Министарка Зорана Михајловић недавно је добила „савет” од генералног секретара Демократске странке Александра Шапића да смањи тежину, портпаролка Демократске странке Александра Јерков каже да јој се посланици обраћају са „девојчице” и „душо”, а када праве политичке интервјуе са Невеном Аџемовић, посланицом Нове Србије и некадашњом чланицом групе „Моделс”, медији као  у већини случајева користе  њене провокативне фотографије.

Иако већина наших министара, политичара и посланика изгледом не асоцира на манекене, никада нисмо чули коментаре на рачун њихових килограма, пивског стомака и конфекцијског броја одела.  

Замислите да посланик у Бундестагу каже Ангели Меркел да треба мало више да ради на дефиницији, а мање на маси, као што је Шапић рекао Михајловићки? Амерички конгресмени се не шале на рачун килаже Џенет Јелен, гувернерке Америчке централне банке, а незамисливо је да се европски министар финансија директорки ММФ-а Кристин Лагард обрати са „мацо”.

Када бисмо убацивали по динар у националну касицу-прасицу сваки пут када чујемо малициозне примедбе на рачун жена у политици, спољни дуг Србије могли би да отплатимо преко мастер карда.

Иако се у Кодексу новинара Србије истиче да новинар мора да поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише, као и да је право на приватност сужено када је реч о јавним личностима, посебно носиоцима јавних функција, истовремено се и подсећа да то право медији не могу да га крше без икаквог разлога и објашњења. Подаци из приватног живота јавних личности објављују се само ако је то у интересу јавности, односно ако имају директне последице по више особа или су у супротности са духом функције коју та личност обавља. Вања Хаџовић у смислу тог кодекса и није „јавна личност”, лице на јавној, то јест изборној функцији, већ до јуче анонимна, ниско рангирана службеница Министарства спољних послова. Све док се неко није досетио да њене фотографије са фејсбука искористи за рушење имиџа МСП-а.

На питање зашто се у нашој средини често коментарише физички изглед жена на јавним функцијама, културолог и аналитичар медија Маја Вукадиновић има једноставан одговор:

„Ми живимо у патријархалној култури у којој се жене посматрају као сексуални објекти. Већина медија пре ће објавити провокативне или голишаве фотографије министарке, а не слике из њеног кабинета. Али, то није случај само са Србијом – свет су недавно обишле слике Ангеле Меркел, снимљене на нудистичкој плажи у време када је немачка канцеларка имала 18 година, али и фотографије војвоткиње Кејт Мидлтон, која се сунчала у топлесу. Без обзира на висину положаја на којем се налазе и законе којима се штити интегритет и приватност личности, жене се у већини друштава третирају као сексуални симболи.”

Она додаје да се у посебно незавидној позицији налазе лепе жене на јавним функцијама, јер се сви питају – чија је она жена, кћерка или љубавница.

„УАко нека жена седне у министарску фотељу, одмах се тражи додатно објашњење – зашто је она ту и ко је гура. Оне се налазе под много већом лупом јавности него мушкарац, а медији често трагају за њиховим голишавим фотографијама. Са друге стране, никада нећете чути да је леп мушкарац на положају нечији љубавник”, каже Маја Вукадиновић.

Она додаје да жене на јавним функцијама морају да воде рачуна о свом имиџу, јер су Асанж и Сноуден на веома јасан начин упозорили колико је опасно остављати информације и фотографије на интернету. Ми живимо у таблоидној реалности у којој многи политички скандали почињу објављивањем слика са „фејсбука” на насловници таблоида, закључује наша саговорница.

О том угледу брине и прва дама Америке Мишел Обама која је обећала да више неће носити шортс када путује службеним авионом, јер су њене фотографије, настале након породичног одмора у Великом кањону 2009. године, шокирале америчку јавност.

Психијатар Зоран Илић објашњава да је одело, баш као и реч, средство комуникације и да мушкарци то јасно детектују.
„Црте личности често су инкомпатибилне са одређеним јавним занимањем, а постављање тих слика на друштвене мреже није чин интимне комуникације са једном особом, јер је овде порука свима упућена. Старлета и интелектуалка које су слично обучене комуницирају на исти начин, то јест те поруке се идентично детектују код мушкараца”, закључује др Зоран Илић.

Политичарке на насловницама

Изазову провокативног фотографисања нису одолеле многе познате политичарке – Лидија Пирошки која је била менаџерка новосадског ЛДП-а, одлучила је да улепша странице „Плејбоја”, а исто је учинила и бивша чланица ове странке Биљана Цинцаревић, која се такође нашла на насловници најпопуларнијег мушког часописа. Она се сликала одевена у малу црну хаљину и увезана ланцима, јер је желела да поручи „да има став, а не да је добра риба”.