Неславан рекорд

Закон о заштити података о личности Србија је добила пре пет година, ступио је на снагу у новембру 2008.

У складу са добрим, општеприхваћеним демократским стандардима закон је зајемчио посебну заштиту тзв. нарочито осетљивих података. Сходно томе, једна од одредби закона (чл. 16) предвиђа, у првом ставу: Подаци који се односе на националну припадност, расу, пол, језик, вероисповест, припадност политичкој странци, синдикално чланство, здравствено стање, примање социјалне помоћи, жртву насиља, осуду за кривично дело и сексуални живот могу се обрађивати на основу слободно датог пристанка лица, осим када законом није дозвољена обрада ни уз пристанак.

Наравно, то изузетно „круто” везивање обраде ових података искључиво за пристанак лица о чијим подацима се ради морало је бар донекле бити релативизовано. То је учињено одредбом става 2 истог члана, у коме стоји: Изузетно, подаци који се односе на припадност политичкој странци, здравствено стање и примање социјалне помоћи, могу се обрађивати без пристанка лица, само ако је то законом прописано.

Истина, очигледно je да би се о оправданости оваквог третмана неких од наведених података могло озбиљно расправљати. Само примера ради, просто се намеће питање – колико има смисла везивање могућности обраде података о осуди за кривично дело искључиво за пристанак осуђеног? Зар такво решење не доводи у питање остваривање елементарних функција неких државних органа? Зар судови, тужилаштва и полиција, немају свакодневно потребу да се баве подацима о осуђиваности за кривично дело? Зар они због тога нису у прилици да свакодневно „крше” ову одредбу закона?

Али, оставимо бар за ову прилику ове „ситне” проблеме по страни. Оно што је неспорно то је да велика већина наведених података заиста јесу препознатљиви као деликатни подаци. Није случајно да се свуда у демократском свету њихова обрада врши под посебним условима и да такви подаци уживају посебну заштиту. Сходно томе, и у нашем закону, у ставу 3. чл. 16. пише: У случају из ст. 1. и 2. овог члана, обрада мора бити посебно означенаи заштићена мерама заштите. Што нас коначно доводи до „објашњења” наслова овог текста. Наиме, у последњем ставу члана 16 стоји: „Начин архивирања и мере заштите података из ст. 1. и 2. овог члана, уз претходно прибављено мишљење Повереника, уређује Влада.”

Влада је имала обавезу да то уради у року из члана 60. закона који гласи: Подзаконски акти на основу овог закона биће донети у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона.

Влада никад није донела ову уредбу. И сходно томе, „наравно”, не само да никада није тражила претходно мишљење повереника, него није ни реаговала на безброј јавних и формалних упозорења које је повереник упућивао и влади и надлежном министарству. А последњи дани шестомесечног рока у коме је влада била дужна да донесе уредбу о заштити нарочито осетљивих података истекли су још почетком маја 2009. Дакле, пре четири године и по године!

Јесте да у нашим условима доцње разних надлежних органа у доношењу подзаконских аката због којих се одлаже или онемогућава остваривање Уставом и законима зајамчених права грађана нису ништа необично. Штавише и нажалост, веома су честе. Али, чак и за наше услове, безмало петогодишња доцња која законом зајамчену заштиту нарочито осетљивих података држи на нивоу безвредне, празне прокламације, представља неславан, невероватан рекорд.

Повереник за информације