Доброчинствима до Путинове подршке

Од првих шест руских олигарха, који су стекли богатство од око 9,3 милијарде америчких долара у време власти Бориса Јељцина, број руских милијардера за време председниковања Владимира Путина и Дмитрија Медведева нарастао је на око 100. Према најновијој анализи америчке банке „Морган Стенли”, ових 100 најбогатијих Руса „тешки” су више од 400 милијарди долара, што премашује 25 одсто вредности бруто друштвеног производа Русије.

Међутим, осим у малобројним изузецима, грађани Руске Федерације памтиће данашње руске олигархе искључиво по томе што ниједан богатство није наследио, већ га је стекао у волшебним приватизацијама, углавном оних државних компанија које се баве нафтом, гасом и металима. Потом, сваки до њих богатство је стекао захваљујући изузетно блиским везама с влашћу, док ниједан од њих није измислио нешто ново, а много би рекли да ниједан није ни унапредио нешто постојеће. Штавише, безмало ће сви бити упамћени по томе што нису градили болнице, школе, склоништа за бескућнике, жртве насиља или децу без родитеља.

Напротив, минуле две деценије руски тајкуни дела свог богатства одрицали су се у корист отечества или неког филантропског циља искључиво из два разлога. Први и најчешћи разлог био је да се додворе властима, и то пре свега Путину, тако што ће послушати његов захтев да у нешто уложе или донирају новац, а све како би се осигурали да Кремљ не угрози њихове разрађене механизме неконтролисаног богаћења. Други разлог је да улажу у филантропске пројекте у Русији и ван ње који ће допринети да добију подршку Запада и да убудуће уживају њихову заштиту уколико се евентуално супротставе руској власти или доспеју у немилост.

Први разлог за њихово „враћање дуга отечеству” лежи пре свега у начину Путинове владавине Русијом, који је у прве три недеље свог првог мандата одмах ставио до знања руским олигарсима да нема ништа против да се они богате, али да они неће одређивати државну политику као у време Јељцина. Прву показну вежбу за „дресуру” олигарха извршио је скресавши крила својеврсном симболу Јељциновог времена и првом руском милијардеру – Борису Березовском. Березовски, који је тада био главни медијски магнат, али и депутат у руској Државној думи, кроз своје медије напада Путинов план о реформи Устава, али наилази на оштар одговор Кремља и врло брзо потом емигрира у Велику Британију, где је и остао до мистериозне смрти ове године.

Судбина Березовског уверила је остале тајкуне да могу да наставе да раде по старом, али да не би требало ни да им падне на памет да покушају да се супротставе Путину. А дилеме у то није било ни када су 2003. судски поступак и затворска казна дочекали Михаила Ходорковског, који је тада био најбогатији Рус, чије се богатство у том тренутку процењивало на 15 милијарди долара.

За разлику од Ходорковског, остали тајкуни, попут Романа Абрамовича и Олега Дерипаске, схватили су да, уколико желе да наставе да се енормно богате, морају да раде по Путиновом рецепту „друштвено одговорног понашања”, које подразумева улагање у пројекте који су Кремљу важни, продају стратешких индустрија држави у тренутку када власти то одговара, као и, по потреби, управљање удаљеним сибирским губернијама.

Други мотив за филантропско давање руских олигарха, као по правилу, „проради” тек када желе да се супротставе Кремљу или су му се већ замерили, па им је неопходна подршка Запада. Тако је мултимилијардер Ходорковски, како би осигурао подршку Запада у својој борби против Путина, основао фондацију у којој је ангажовао лорда Ротшилда и бившег америчког шефа дипломатије Хенрија Кисинџера. У месецима пред хапшење трудио се да се додвори и тадашњој администрацији Џорџа Буша, па је у Вашингтону финансирао бројне политичке групе, док је у сарадњи с Лором Буш дао милионе долара за Конгресну библиотеку.

Наравно, осим ове „филантропије”, углед на Западу стицао је и тиме што је на руско тржиште нафте и гаса желео да уведе америчке енергетске компаније „Шеврон” и „Ексон Мобил”, а ангажовао је и утицајну вашингтонску лобистичку кућу АПЦО, која упошљава бројне бивше америчке амбасадоре и конгресмене. То му је омогућило да га амерички политичари и данас истичу као политичког дисидента и борца за људска права. Додуше, упркос силном лобирању, Европски суд за људска права у Стразбуру недавно је саопштио да нема доказа да је Ходорковски у Русији судски прогоњен због политичких мотива.

Осим два поменута мотива за доброчинство руских богаташа, у последње време појављује се и веома мали број њих који жели да добар део свог богатства да у добротворне сврхе. Подстакнут идејом америчких милијардера Била Гејтса и Ворена Бафета да богаташи широм света поделе своје богатство другима, руски олигарх Владимир Потањин, „тежак” 14,5 милијарди долара, рекао је да ће пола свог богатства дати у добротворне сврхе. Овај четврти по богатству Рус, који је милијарде долара стекао заједно с утамниченим Похоровим и Путину блиским Дерипаском, рекао је да жели да заштити своју децу од „бремена екстремног богатства које им може ускратити било какву мотивацију да нешто самостално постигну у животу”.

Међутим, Потањин је у овоме остао поприлично усамљен у Русији, премда остали тајкуни покушавају да збаце репутацију да су далеко заинтересованији за куповину неке нове супермодерне јахте него за филантропију. Како је јаз између богатих и сиромашних у Русији огроман, минулих година руски тајкуни су знатно повећали своја филантропска давања.

Према документацији коју је својевремено од 15 руских милијардера прикупила медијска кућа „Блумберг”, за три године (2010–2012) 15 богаташа, „тешких” укупно 155 милијарди долара, дало је за различите филантропске програме укупно 1,64 милијарде долара. Дакле, ови филантропи годишње су дали само трећину процента свог богатства. Ипак, приметно је да су ова њихова давања за различите добротворне акције и програме образовања, спорта, културе и здравствене заштите, за 40 одсто већа у 2012. него у 2010.

Међу овом петнаесторком је и Роман Абрамович, чије се богатство процењује на око 12,6 милијарди долара. Он је у те три године дао око 310 милиона долара у добротворне сврхе, пре свега за национални програм унапређења фудбала у Русији, као и за уметничку фондацију коју води Дарја Жукова, мајка његово двоје деце.

Поређења ради, Фондација Била и Мелинде Гејтс, коју финансира овај амерички брачни пар и Ворен Бафет, дали су 3,2 милијарде долара у 2011, што је безмало два пута више новца у једној години него што су ових 15 руских милијардера дали за три године. Укупно богатство Гејтсових и Бафета је 133,3 милијарде доларе, дакле за 21,7 милијарди долара мање од укупног богатства руске петнаесторке.

Према свему судећи, руски олигарси својим новцем улаганим у пројекте од опште користи покушавају да купе само наклоност у Кремљу, док је засад углед међу грађанима тек у другом плану. Отечеству засад једино Потањин намерава да нешто остави у аманет. Сви остали су, према свему судећи, спремни да поступе баш онако како је металски магнат Дерипаска одговорио на питање западних медија који су се интересовали да ли се плаши да ће једног дана држава закуцати и на његова врата и тражити му да врати богатство. Дерипаска је тада на то мирно одговорио: „Не, никако. Спреман сам да (своју компанију) ’Русал’ уступим држави Русији, уколико то буде потребно. Па ја сам део те државе и немам других интереса”.

-----------------------------------------------------------

Олигарси плаћају Путинове услуге

Док је још био премијер Русије, Владимир Путин је 2010. године „упутио молбу” олигарсима да инвестирају у Сочи, град у коме ће бити одржане Зимске олимпијске игре 2014. Имајући у виду судбину Ходорковског, то је била понуда коју руски тајкуни нису могли да одбију, па су „спонтано” почели да улажу новац у изградњу хотела и скијашких стаза у Сочију. За железничке трасе, путеве и бројне спортске објекте побринуће се компаније Олега Дерипаске, Романа Абрамовича и Владимира Потањина, а у посао су се укључили и поједини милијардери који су пали у немилост Кремља, али очигледно желе да „љубављу” према зимским спортовима „отопле” срце председника.