Ердоган скраћује листу пријатеља

Турски модел исламске демократије, хваљен у првим данима арапског пролећа, претрпео је фијаско у Египту, пошто је претходно политика „нула проблема са суседима” смртно рањена још августа 2011. када се Анкара отворено ставила на страну сиријских побуњеника.

Каиро је протерао турског амбасадора оптужујући Анкару да подржава неименовану организацију која шири нестабилност Египтом – што је очигледна референца на Муслиманску браћу свргнутог и ухапшеног египатског председника Мухамеда Мурсија.

Турска је узвратила реципроцитетним гестом који је последњи сигнал растуће тензије у односима две регионалне силе и америчка савезника од како је египатска армија оборила Мурсија 3. августа.

Показује се све чешће да су у праву критичари који тврде да се турска дипломатска доктрина о „нула проблема” своди на „нула пријатеља”.

Анкара је у првим данима побуне у Сирији председника Башара ел Асада саветовала да прихвати секуларне политичке реформе, али га је потом потпуно отписала пружајући уточиште и логистичку подршку побуњеницима. Уследила је џеназа спољнополитичког пројекта „нула проблема” који је шеф дипломатије Ахмет Давотуглу представио управо поводом Сирије,

У Египту је турски премијер Реџеп Тајип Ердоган био просто очаран успесима Муслиманске браће на изборима за парламент и каснијом победом исламистима блиског Мурсија.

Могуће је да је Ердоган у случају Сирије, с којом је тек пре нешто више од три године успоставио сарадњу, био вођен одбране политике „нула проблема са суседима” министра Давутоглуа, „турског Кисинџера”.

Могуће је да је у случају Египта с пуним правом критиковао војни удар против првог слободно изабраног председника и да није био искључиво вођен подршком исламистима из Партије слободе и правде којој је Ердоганова Партија правде и развоја инспирација као модел (не)успешног споја ислама и демократије.

Али, показало се у оба случаја, Ердоган је у својој саветничкој амбицији претерао. И Дамаск и Каиро оптужују га да се меша у њихове унутрашње послове.

Асад поставља питање како може да га критикује турски премијер који не сарађује са опозицијом и већ десет година реализује своју исламистичку агенду. Зар Ердоган није све чешће на мети Запада због свог ауторитарног начина владавине? Зар стање људских права у Турској, хапшење новинара или летошњи обрачун са политичким противницима на истамбулском тргу Таксим нису предмет критика бранитеља демократије?

Одлука Каира да турског амбасадора прогласи за персона нон грата и да одмах опозове свог амбасадора у Анкари само је формалност која је могла да се очекује.

Турска је снажно подржала Мурсијеву победу јуна 2012. и од тада почела да гради блиске односе, што је обе земље удаљавало од америчког савезника али спајало спонама ислама.

Када је Мурси оборен, турски амбасадор у Каиру више пута је позиван у Министарство иностраних послова како би објаснио Ердоганове изјаве у којима најоштрије критикује садашњу египатску власт.

У  октобру су отказани раније заказани заједнички поморски маневри две земље, а турски амбасадор поново је позван 12. новембра јер је Турска званично позвала на ослобађање Мурсија дан пошто се он 4. новембра појавио на суду у Каиру.

Египћани су званично саопштили да Турска „фалсификује чињенице о ситуацији у Египту”.

Египатски војни врх, који стоји иза прелазне владе, не жели да слуша савете Ердогана који је похапсио десетине водећих генерала, традиционалних чувара Ататурковог секуларизма, не би ли крчио пут исламизацији Турске.

Има много оних који су против војног пуча у Каиру, хапшења легално изабраног председника и крвавог обрачуна са присталицама Муслиманске браће, али чини се да Ердоган није права личност да критикује.

Раскол са Египтом, који Турска држи као „суседство” захваљујући временима када је османска империја била на Нилу, очигледно је озбиљан. Уосталом, Ердоган је у првом званичном реаговању на протеривање турског амбасадора изјавио да не одустаје од свог става.

„Никада нећу поштовати оне који су на власт дошли војним ударима”, рекао је у суботу шаљући генералима у Каиру посебну поруку. Показао је четири  – арбаа на арапском – прста која су постала симбол Мурсијевих присталица окупљених на каирском тргу Адавија као Арбаа ал Адавија.

Проблем архитеката садашње турске спољне политике, Ердогана и Давутоглуа је што Турска никада од оснивања републике 1923, не чак и у време када је војска била на власти, није тражила „промену режима” у другој земљи.

Дипломатски раскид прво са Сиријом сада и са Египтом је нова потврда да Ердоган изолује Турску јер његова Турска није у позицији да олако дели лекције на све стране.