Erdogan skraćuje listu prijatelja

Turski model islamske demokratije, hvaljen u prvim danima arapskog proleća, pretrpeo je fijasko u Egiptu, pošto je prethodno politika „nula problema sa susedima” smrtno ranjena još avgusta 2011. kada se Ankara otvoreno stavila na stranu sirijskih pobunjenika.

Kairo je proterao turskog ambasadora optužujući Ankaru da podržava neimenovanu organizaciju koja širi nestabilnost Egiptom – što je očigledna referenca na Muslimansku braću svrgnutog i uhapšenog egipatskog predsednika Muhameda Mursija.

Turska je uzvratila reciprocitetnim gestom koji je poslednji signal rastuće tenzije u odnosima dve regionalne sile i američka saveznika od kako je egipatska armija oborila Mursija 3. avgusta.

Pokazuje se sve češće da su u pravu kritičari koji tvrde da se turska diplomatska doktrina o „nula problema” svodi na „nula prijatelja”.

Ankara je u prvim danima pobune u Siriji predsednika Bašara el Asada savetovala da prihvati sekularne političke reforme, ali ga je potom potpuno otpisala pružajući utočište i logističku podršku pobunjenicima. Usledila je dženaza spoljnopolitičkog projekta „nula problema” koji je šef diplomatije Ahmet Davotuglu predstavio upravo povodom Sirije,

U Egiptu je turski premijer Redžep Tajip Erdogan bio prosto očaran uspesima Muslimanske braće na izborima za parlament i kasnijom pobedom islamistima bliskog Mursija.

Moguće je da je Erdogan u slučaju Sirije, s kojom je tek pre nešto više od tri godine uspostavio saradnju, bio vođen odbrane politike „nula problema sa susedima” ministra Davutoglua, „turskog Kisindžera”.

Moguće je da je u slučaju Egipta s punim pravom kritikovao vojni udar protiv prvog slobodno izabranog predsednika i da nije bio isključivo vođen podrškom islamistima iz Partije slobode i pravde kojoj je Erdoganova Partija pravde i razvoja inspiracija kao model (ne)uspešnog spoja islama i demokratije.

Ali, pokazalo se u oba slučaja, Erdogan je u svojoj savetničkoj ambiciji preterao. I Damask i Kairo optužuju ga da se meša u njihove unutrašnje poslove.

Asad postavlja pitanje kako može da ga kritikuje turski premijer koji ne sarađuje sa opozicijom i već deset godina realizuje svoju islamističku agendu. Zar Erdogan nije sve češće na meti Zapada zbog svog autoritarnog načina vladavine? Zar stanje ljudskih prava u Turskoj, hapšenje novinara ili letošnji obračun sa političkim protivnicima na istambulskom trgu Taksim nisu predmet kritika branitelja demokratije?

Odluka Kaira da turskog ambasadora proglasi za persona non grata i da odmah opozove svog ambasadora u Ankari samo je formalnost koja je mogla da se očekuje.

Turska je snažno podržala Mursijevu pobedu juna 2012. i od tada počela da gradi bliske odnose, što je obe zemlje udaljavalo od američkog saveznika ali spajalo sponama islama.

Kada je Mursi oboren, turski ambasador u Kairu više puta je pozivan u Ministarstvo inostranih poslova kako bi objasnio Erdoganove izjave u kojima najoštrije kritikuje sadašnju egipatsku vlast.

U  oktobru su otkazani ranije zakazani zajednički pomorski manevri dve zemlje, a turski ambasador ponovo je pozvan 12. novembra jer je Turska zvanično pozvala na oslobađanje Mursija dan pošto se on 4. novembra pojavio na sudu u Kairu.

Egipćani su zvanično saopštili da Turska „falsifikuje činjenice o situaciji u Egiptu”.

Egipatski vojni vrh, koji stoji iza prelazne vlade, ne želi da sluša savete Erdogana koji je pohapsio desetine vodećih generala, tradicionalnih čuvara Ataturkovog sekularizma, ne bi li krčio put islamizaciji Turske.

Ima mnogo onih koji su protiv vojnog puča u Kairu, hapšenja legalno izabranog predsednika i krvavog obračuna sa pristalicama Muslimanske braće, ali čini se da Erdogan nije prava ličnost da kritikuje.

Raskol sa Egiptom, koji Turska drži kao „susedstvo” zahvaljujući vremenima kada je osmanska imperija bila na Nilu, očigledno je ozbiljan. Uostalom, Erdogan je u prvom zvaničnom reagovanju na proterivanje turskog ambasadora izjavio da ne odustaje od svog stava.

„Nikada neću poštovati one koji su na vlast došli vojnim udarima”, rekao je u subotu šaljući generalima u Kairu posebnu poruku. Pokazao je četiri  – arbaa na arapskom – prsta koja su postala simbol Mursijevih pristalica okupljenih na kairskom trgu Adavija kao Arbaa al Adavija.

Problem arhitekata sadašnje turske spoljne politike, Erdogana i Davutoglua je što Turska nikada od osnivanja republike 1923, ne čak i u vreme kada je vojska bila na vlasti, nije tražila „promenu režima” u drugoj zemlji.

Diplomatski raskid prvo sa Sirijom sada i sa Egiptom je nova potvrda da Erdogan izoluje Tursku jer njegova Turska nije u poziciji da olako deli lekcije na sve strane.