Америчке муке са лукавим Карзаијем

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Прво је рекао да хоће, а онда, постављањем нових услова, да неће. И тако више пута.

Фрустрирана и изнервирана, па и дипломатски изнурена поступцима свог превртљивог савезника, Америка је авганистанском председнику Хамиду Карзаију у понедељак поставила ултиматум: или ће да потпише већ усаглашени споразум о останку америчких војника у Авганистану и после 2014, или ће се одлучити за „нулту опцију” – да Авганистан, као што је то учинила и са Ираком, препусти самоме себи.

Ово је авганистанском председнику предочио највиши могући изасланик Барака Обаме, његова саветница за националну безбедност Сузан Рајс, у ненајављеној посети Кабулу, да би се оданде вратила празних руку.

Али му је, како преносе овдашњи медији, јасно ставила до знања: ако билатерални споразум о којем је преговарано годину дана, својим потписом не овери у року од месец дана – неће више бити споразума за потписивање.

Колико прошле недеље, чинило се да су сви неспоразуми отклоњени. Усаглашено је да ће после званичног окончања рата, последњег дана 2014, и формалног повлачења око 100.000 америчких и коалиционих трупа, у Авганистану у следећих десет година боравити између 8.000 и 12.000 америчких војника, у мисији подршке авганистанској војсци и као снага за одвраћање талибана. По потреби, учествовали би, у садејству са локалним снагама, у чисто антитерористичким операцијама.

Карзаи је, међутим, већ сутрадан после објављивања да је договор постигнут почео да се нећка. Прво је затражио да се амерички председник писано извини Авганистанцима за грешке које су починили у рату (оне у којима су страдали цивили), што је, очекивано, глатко одбијено.

Онда је рекао да ће сачекати да се заврше председнички избори, заказани за април 2014. и оверу уговора препустити наследнику, пошто по уставу нема право на трећи мандат. Међу председничким кандидатима је иначе и његов старији брат Кајам Харзаи, бизнисмен и политичар кога бије глас да је постао богат захваљујући пре свега братовој позицији.

Онда је сазвао Лоја џиргу, традиционалну скупштину од око 3.000 племенских старешина, чија је улога само церемонијална и саветодавна, да би се изјаснила о останку Американаца.

Лоја џирга је у принципу споразум потврдила и од председника затражила да га потпише, али је при том прикачила мноштво услова, од којих су неки бесмислени попут оног да се у америчким базама које остану не могу вршити хришћански обреди.

Карзаи је после тога смислио нове зачкољице: Американци треба да из свог затвора у Гвантанаму на Куби, где држе осумњичене терористе,  одмах пусте 17 заточених Авганистанаца и да талибане приведу за преговарачки сто. И на крају, да неки амерички војник више никад не уђе у неку авганистанску кућу.

Да ли авганистански председник овом тактиком жели да оствари стратешки циљ: Авганистан без Американаца? Ако се има у виду да уз послератни боравак амерички трупа тамо иде и пакет од четири милијарде долара годишње војне и економске помоћи, то не би требало да буде стварни интерес ове сиромашне земље.

Да ли се Карзаи, припадник племена Паштуна, највећег у авганистанском етничком мозаику, свети својим менторима –председник је постао као изабраник Американаца, који су зажмурили и кад је други мандат освојио уз очигледне махинације са гласачким кутијама – не би ли у очима саплеменика био онај који је непопуларним странцима показао пут кући.

У минулих 12 година (од 2001. до 2004. био је в. д. председника, а потом је био победник на изборима 2005. и 2009), овај припадник утицајног клана из јужне авганистанске покрајине Кандахар повећао је своју моћ, између осталог и захваљујући џаковима са америчким доларима који су редовно достављани у његов председнички кабинет.

Оно што сада свакако жели јесте да остане утицајан и када не буде формално на власти, па би зато да председнички положај остане у породици. Отуда и захтев да се Американци не мешају у изборни процес (то јест буду „конструктивни”) и оптужбе да су они били ти који су мешетарили приликом избора 2009.

Он такође не жели да буде виђен као човек који се сложио да страна војска остане у Авганистану, а одуговлачење правда и једноставним објашњењем: ако су Американци могли да чекају 12 година, зашто не би били стрпљиви још неколико месеци?

Наговештава и да страхује да би САД, у дослуху с Пакистаном, поделиле и ослабиле Авганистан (као да је сада снажан) и тиме га учиниле својом марионетском државом.

Како год било, обе стране су подигле улог, мада се амерички ризик чини већим: да после 12 година, потрошених више од 600 милијарди долара, 2.300 погинулих и вишеструко више онеспособљених, констатују да су се у „гробници империја” провели исто као и претходници, Британија и Совјетски Савез. Да су, популарно речено, „џаба кречили”.