Američke muke sa lukavim Karzaijem

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Prvo je rekao da hoće, a onda, postavljanjem novih uslova, da neće. I tako više puta.

Frustrirana i iznervirana, pa i diplomatski iznurena postupcima svog prevrtljivog saveznika, Amerika je avganistanskom predsedniku Hamidu Karzaiju u ponedeljak postavila ultimatum: ili će da potpiše već usaglašeni sporazum o ostanku američkih vojnika u Avganistanu i posle 2014, ili će se odlučiti za „nultu opciju” – da Avganistan, kao što je to učinila i sa Irakom, prepusti samome sebi.

Ovo je avganistanskom predsedniku predočio najviši mogući izaslanik Baraka Obame, njegova savetnica za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs, u nenajavljenoj poseti Kabulu, da bi se odande vratila praznih ruku.

Ali mu je, kako prenose ovdašnji mediji, jasno stavila do znanja: ako bilateralni sporazum o kojem je pregovarano godinu dana, svojim potpisom ne overi u roku od mesec dana – neće više biti sporazuma za potpisivanje.

Koliko prošle nedelje, činilo se da su svi nesporazumi otklonjeni. Usaglašeno je da će posle zvaničnog okončanja rata, poslednjeg dana 2014, i formalnog povlačenja oko 100.000 američkih i koalicionih trupa, u Avganistanu u sledećih deset godina boraviti između 8.000 i 12.000 američkih vojnika, u misiji podrške avganistanskoj vojsci i kao snaga za odvraćanje talibana. Po potrebi, učestvovali bi, u sadejstvu sa lokalnim snagama, u čisto antiterorističkim operacijama.

Karzai je, međutim, već sutradan posle objavljivanja da je dogovor postignut počeo da se nećka. Prvo je zatražio da se američki predsednik pisano izvini Avganistancima za greške koje su počinili u ratu (one u kojima su stradali civili), što je, očekivano, glatko odbijeno.

Onda je rekao da će sačekati da se završe predsednički izbori, zakazani za april 2014. i overu ugovora prepustiti nasledniku, pošto po ustavu nema pravo na treći mandat. Među predsedničkim kandidatima je inače i njegov stariji brat Kajam Harzai, biznismen i političar koga bije glas da je postao bogat zahvaljujući pre svega bratovoj poziciji.

Onda je sazvao Loja džirgu, tradicionalnu skupštinu od oko 3.000 plemenskih starešina, čija je uloga samo ceremonijalna i savetodavna, da bi se izjasnila o ostanku Amerikanaca.

Loja džirga je u principu sporazum potvrdila i od predsednika zatražila da ga potpiše, ali je pri tom prikačila mnoštvo uslova, od kojih su neki besmisleni poput onog da se u američkim bazama koje ostanu ne mogu vršiti hrišćanski obredi.

Karzai je posle toga smislio nove začkoljice: Amerikanci treba da iz svog zatvora u Gvantanamu na Kubi, gde drže osumnjičene teroriste,  odmah puste 17 zatočenih Avganistanaca i da talibane privedu za pregovarački sto. I na kraju, da neki američki vojnik više nikad ne uđe u neku avganistansku kuću.

Da li avganistanski predsednik ovom taktikom želi da ostvari strateški cilj: Avganistan bez Amerikanaca? Ako se ima u vidu da uz posleratni boravak američki trupa tamo ide i paket od četiri milijarde dolara godišnje vojne i ekonomske pomoći, to ne bi trebalo da bude stvarni interes ove siromašne zemlje.

Da li se Karzai, pripadnik plemena Paštuna, najvećeg u avganistanskom etničkom mozaiku, sveti svojim mentorima –predsednik je postao kao izabranik Amerikanaca, koji su zažmurili i kad je drugi mandat osvojio uz očigledne mahinacije sa glasačkim kutijama – ne bi li u očima saplemenika bio onaj koji je nepopularnim strancima pokazao put kući.

U minulih 12 godina (od 2001. do 2004. bio je v. d. predsednika, a potom je bio pobednik na izborima 2005. i 2009), ovaj pripadnik uticajnog klana iz južne avganistanske pokrajine Kandahar povećao je svoju moć, između ostalog i zahvaljujući džakovima sa američkim dolarima koji su redovno dostavljani u njegov predsednički kabinet.

Ono što sada svakako želi jeste da ostane uticajan i kada ne bude formalno na vlasti, pa bi zato da predsednički položaj ostane u porodici. Otuda i zahtev da se Amerikanci ne mešaju u izborni proces (to jest budu „konstruktivni”) i optužbe da su oni bili ti koji su mešetarili prilikom izbora 2009.

On takođe ne želi da bude viđen kao čovek koji se složio da strana vojska ostane u Avganistanu, a odugovlačenje pravda i jednostavnim objašnjenjem: ako su Amerikanci mogli da čekaju 12 godina, zašto ne bi bili strpljivi još nekoliko meseci?

Nagoveštava i da strahuje da bi SAD, u dosluhu s Pakistanom, podelile i oslabile Avganistan (kao da je sada snažan) i time ga učinile svojom marionetskom državom.

Kako god bilo, obe strane su podigle ulog, mada se američki rizik čini većim: da posle 12 godina, potrošenih više od 600 milijardi dolara, 2.300 poginulih i višestruko više onesposobljenih, konstatuju da su se u „grobnici imperija” proveli isto kao i prethodnici, Britanija i Sovjetski Savez. Da su, popularno rečeno, „džaba krečili”.