Фатална привлачност напредњака

Радован Рака Радовић, познати социјалиста из Трстеника, ушао је у СНС да помогне својим искуством. То је последња обелодањена напредњачка аквизиција после низа колективних или појединачних „прелета” у истом смеру из УРС-а, ДСС-а, ДС-а, ЛДП-а и других странака и група грађана. 

На страни напредњака, иако без формалне партијске књижице, активирали су се и стари политички вукови попут Небојше Човића и Горана Весића. Човић, бивши социјалиста и лидер ДОС-а, делегиран је као нестраначка личност у привремено веће Београда, а Весић, раније блиски сарадник Зорана Ђинђића, сада је секретар тог већа. Претходно је ангажован у СНС-у као политички консултант, професионалац који има само речи хвале за актуелну Владу Србије и лидера СНС-а Александра Вучића („Вучић разуме политику као Ђинђић”).

У истом друштву, такође као нестраначка личност, нашао се и Синиша Мали, Вучићев саветник, члан државне управе у време владе Зорана Ђинђића.Ту су још и Маја Гојковић, „долетела” из УРС-а, као и несуђени председнички кандидат СРС-а Александар Мартиновић који је у уторак изабран за председника општине Рума. А недавно се владајућем тиму придружио министар из претходне две владе и бивши члан ДС-а Милан Марковић који је постављен за директора Канцеларије за сарадњу са Хашким трибуналом.

Рекло би се да напредњаци не прихватају само онога ко неће код њих. Само, могу ли се у том котлу претопити сви ти разнородни елементи и спојити се у једну хомогену целину, чиме би већ веома јака странка постала још јача? Поготово ако се у обзир узму и цифре: у години када је формиран, СНС је имао 74.000 чланова, а почетком октобра потпредседница СНС-а Зорана Михајловић је саопштила да ова странка има 354.408 чланова.

„Очекивали смо да ћемо имати такав прилив људи”, каже за „Политику” потпредседник СНС-а Братислав Гашић. Али, како објашњава, велики део новопридошлих никада раније није био ни у једној странци. СНС, како каже, води евиденцију о томе и данас је однос сличан као и пре избора, када је за 60 одсто чланова први страначки ангажман био баш у СНС-у.

„Наравно, ту има и људи који очекују да ће преко СНС можда остварити неке своје интересе, почев од запошљавања па надаље. Има ту и људи који су већ били на одређеним положајима и ми их, за разлику од демократа, 5. октобра, нисмо померали ако су поштено радили свој посао. Треба имати у виду да је странка такав организам да није лако да дођете и одмах постанете неки важан функционер, али неки људи ипак умеју јако брзо да нађу пут до медија. Као бивши чланови неких других странака препознатљиви су и знају да прокрче пут, па се ствара привид да су то људи који су сад истакнути у СНС-у”, истиче Гашић, објашњавајући да у СНС-у постоји јасан пут како се напредује – преко месног одбора, општинских одбора и даље, уз тврдњу да напредњаци имају демократичнију организацију странке него било која друга политичка опција у Србији.     

Управо због такве хетерогености СНС-а, Ненад Чанак задржава „огроман опрез” о питању могућности да његов ЛСВ сарађује са том странком. Он је за Танјуг рекао да СНС има проблем унутрашње кохезије, поготово после великог прилива нових чланова који се тој странци нису прикључили из идеолошких и програмских разлога, већ са идејом да за један мандат могу да реше све своје финансијске, егзистенцијалне и животне проблеме.

Не дешава се то у Србији први пут. Тако су странке ДОС-а после петооктобарских промена нагло расле, нарочито ДСС. 

„Што је била присутнија перцепција да су у погледу чланства мале, а да су, као примера ради ДСС, добиле много, постајале су снажнији магнет за каријеристе свих боја, али и бројне фрустриране грађане који не виде могућност да реше своје проблеме без поседовања курентне партијске књижице”, истиче политички аналитичар Драгомир Анђелковић, примећујући да су многи и пре доласка СНС-а на власт, увидели своју личну, каријерну шансу у новој партији, за коју је од старта било јасно да има озбиљне перспективе.

Братислав Гашић, пак, указује да се занемарује чињеница да су многи људи препознали у напредњацима некога ко искрено жели добру будућност ове земље после много година њеног уништавања и черупања: „Хајде да посматрамо и са тог аспекта.”

Можемо, наравно. Али колико ће њих остати у странци и када више не буде на власти?

„Знате, свако носи свој терет и пред богом и пред људима. Сви они који су дошли због одређених личних интереса ће сигурно да оду. Али, сви они су препознали искреност у СНС-у, који су увидели да се програмски циљеви СНС-а слажу са њиховим размишљањем где то Србија треба да буде – ти ће да остану и када СНС више не буде била на власти”, одговара Гашић који на питање да ли све то ипак оставља траг на функционисање странке каже да би био неискрен ако би рекао „функционише све како треба”.

„Бићу максимално искрен: било је у одређеним тренуцима и онога ’ми смо првоборци’, ’где сте ви били када смо се ми борили, крварили’... Имамо и такве. Међутим, став странке и њеног руководства јесте да су за свакога ко жели да донесе добро, врата увек отворена”, истиче потпредседник СНС-а.

Указујући да се у Србији партијски прваци доживљавају као персонификација странака које предводе и уз то у њима имају главну реч, Драгомир Анђелковић оцењује да партије немају проблем ако им се готово преко ноћи чланство удвостручи, јер, било оно „старо” и „хомогено” било динамично увећавано са разних страна – није пресудно за функционисање партија.

„Њихов успех или неуспех зависе од стратешких и тактичких способности лидера, националних и личних перспектива које на основу тога препознају грађани. То важи и за бираче, као и обичне чланове партија. Ако лидери задовољавају њихова очекивања или бар код њих одржавају наду, они остају уз странку за коју су се определили. У противном, иду даље. И ту није битно да ли су пре били у некој странци или нису”, објашњава Анђелковић, наглашавајући да идеолошки набој ни код нас, ни у свету, више није распрострањен и да је политика постала прагматична колико и сфера бизниса.