Споменик једног филмофила

Човек у животу може да има неколико жена, може да има и много деце, али само је једна мајка. Ове ноторне чињенице свестан је већ оматорели Пера, али шта вреди када у имиграционом офису америчке амбасаде у Будимпешти она не важи. Мајка не спада у категорију најближег сродника и– тачка. За маму нема америчке визе. Пера може напред, за маму је – стој. Али куд’ ће Пера, још у раном детињству иначе поспрдно назван Пера-мамарош, тамо „преко баре” без своје мајке? А ни назад им нема пута, година је 1999. у Београду и Србији падају бомбе...

Ово је само једна од оних малих, чудесних слика из живота нормалних људи који су се затекли у ненормалним временима, насилно извучени из своје животне колотечине. Из своје обичности, ако баш хоћете – просечности пристојног, лепо васпитаног велеградског живља. Он: син Пера Илић, кино-оператер у биоскопу свог давно несталог оца, филмољубац, обожавалац „Поноћног каубоја”, од детињства редовни посетилац Америчке читаонице, конзумент њених плоча, холивудских филмова, стрипова.Она: Мара Илић, самохрана мајка заштитнички вазда загледана у свог слабашног сина, комунисткиња старог кова што је презирала амерички империјализам и увек љубила „Пастира Костју” Григорија Александрова – нашли су се затечени ударом „Милосрдног анђела”. Он и она, у тумачењу Богдана Диклића и Мире Бањац, главни су јунаци дебитантског филма „Мамарош” сценаристе, редитеља и продуцента Момчила Моме Мрдаковића, по образовању архитекте,а по вокацији великог и незаустављивог филмофила.

Овај, уз све повремене мане и несавршености, крајње симпатичан, духовит и забаван филм, издигнут је изнад реалности таман толико колико је потребно за разигравање ауторове маште и голицање пажње гледаоца који врло брзо и лако постаје саучесник у необичној одисеји филмских јунака у потрази за новим животом.

Мрдаковић свог „Мамароша” у основици твори као горко-слатку комедију са елементима фарсе, али поетске ноте и носталгични призвуци који извиру и из саме (полу)аутобиографске приче, из цитата и омажа великим светским филмовима и из свеукупне визуелне поставке, чине његов филм и веома емотивним.

Дирљиво је то са колико се љубави, пажње и познавања Мрдаковић односи према историји филма,творећи са својим „Мамарошем” не само велику посвету мајци, већ и мали,али драгоцен споменик седмој уметности, целулоидној филмској траци и механичком пројектору који су однедавна, чак и у Србији, пали у заборав (уведене су дигитализоване пројекције).

Тај филмофилски споменик „а ла Мома” (пријатно)изненађујуће се чврсто држи, с обзиром на редитељско неискуство. Функционише чак и његова стилска неунисоност, јер Мрдаковић се непрестано поиграва жанровима, од класичног „он д роуд” филма, преко, ратне и љубавне драме до комедије, за шта оправдања има у употреби цитата из филмова Фелинија, Чаплина, Кустурице, Шлезингера, Вајлдера, Драгојевића, Торнатореа... Због свега тога се слажем са својим руским колегом Сергејем Лаврентијевим који је Мрдаковићев филм, после светске премијере на Московском фестивалу, назвао новим „Биоскопом Парадизо” (филм „Cinema Paradiso” Ђузепеа Торнатореа).

Има још много тога да се каже о садржају ове филмске приче толико другачије од оних у савременом српском филму, често (пре)пуном „прљавих и злих” јунака. Он је (садржај) распоређен у три целине и на три локације: Београд, Будимпешта, Њујорк (где је филм и сниман под брижним оком три директора фотографије: Душана Ивановића, Јаноша Вечерњиша и Жерарда Бригантеа), на којима Пера и Мара проживљавају своје авантуре, лишавајући се успут и својих идола и својих идеала.

Мара се у, њој одувек мрској, Америци веома добро снашла. Њен размажени син Пера који је сневао о Америци и њеним вредностима све до „Милосрдног анђела”,у Њујорку тешко проналази себе упркос „несебичној помоћи” друга из детињства Жике Животиње (одличан Бане Видаковић) и његових њујоршко-пацовских веза...

Не брините, „Мамарош” има срећан крај. Проналази Пера своју животну мисију. И то какву! Поново ће покренути магију правог, целулоидног филма,што се котрља уз неодољиви шум механичког пројектора. На платну сатканом од њујоршког неба, његових облакодера и мостова, завртеће Пера стари, незаборавни, послератни руски мјузикл „Пастира Костју”, на радост мајка Маре и радосне америчке деце свих боја и раса. Провокативно, али брате весело!