Друга страна навијача

Наслушасмо се претходних неколико година, а посебно у последњих месец и по дана, свега и свачега о дивљању навијача у српским градовима, о тучама, обрачунима и сукобима на стадионима и у спортским дворанама, или око њих, као и о „неопходним и хитним мерама” које ће држава и њени органи предузети. Као по неком неписаном правилу после великих инцидената, попут недавних на утакмици Црвене звезде и Партизана у Београду, филованих и великим пожаром на трибинама, навијачи и навијачке групе се обавезно примире, а одговорни одмах почну да се заклињу да ће увести ред.

За то време у Србији се наставља једна сасвим другачија прича о навијачима која не садржи насиље, па се можда због тога тешко пробија до насловних страна новина или ударних телевизијских емисија.

Између Суботице на северу Србије, која има свој фудбалски клуб Спартак, и Ниша на српском југу, у којем већ девет деценија постоји реномирани Раднички, има око 400 километара аутопута и један велики спортски феномен. Оба клуба имају, као и Звезда, Партизан, Рад, ОФК Београд и сви други у Србији, своје верне навијаче. Нишки навијачи су „мераклије”, а присталице Спартака су „маринци”.

Између ова два града и између ових група навијача раздаљине, међутим, као да нема и то траје више од две деценије. „Мераклије” и „маринци” су се још 1991. године договорили да успоставе блиску сарадњу, потом су се побратимили и до данашњих дана ни на који начин нису пореметили своје односе.

Када Спартак гостује у Нишу, навијачама из Суботице „мераклије” приређују дочек још на аутопуту код наплатне рампе „Наис”. Не чекају их да их туку и да их малтретирају или, не дај боже, да им каменују аутобусе, већ као велике и старе пријатеље. Све време до њиховог поласка за Суботицу навијачи два клуба су заједно. Исто је када Раднички гостује на северу Србије, где су „маринци” домаћини својим пријатељима.

Друже се навијачи два клуба и, што је најзанимљивије, већ 22 године увек су заједно и на истој трибини стадиона – у Нишу или Суботици. Тако је било и прошле суботе када је Раднички био гост Спартаку.

У неуобичајеној атмосфери за српске прилике „маринци” и „мераклије”, док стоје или седе једни поред других, навијају за своје клубове, али се међусобно не свађају и не псују. Носе дресове и обележја свог Спартака или Радничког, али не отимају једни од других јарболе застава и не туку се њима. Чак и певају заједничке песме, које трају већ дуго, колико и њихово пријатељство, или сви заједно запевају песму свог или оног другог клуба.

Десанка Максимовић је давно написала „поруку” новинарима у једној од својих песама „Јавите кад се нешто лепо деси”.

Ево, јављамо.