Стратешке игре у Азији

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Кина је обележила свој простор, САД и савезници су показали да то не признају – и на томе је остало. Засад.

Због кинеске новопроглашене зоне „ваздушне идентификације” (противваздушне одбране), највише се узбудио Јапан, јер је потез Пекинга првенствено део вишедеценијског спорења далекоисточних суседа око групе стеновитих острваца у Источном кинеском мору, то јест око кинеских и јапанских приобалних граница.

Кина је на овај начин показала да не одустаје од претензија на стратешке стене које су географски ближе њеном приобаљу него јапанском и по свој прилици је спремна за дугу игру. Дилема је једино да ли је непосредни резултат – јачање америчких војних потенцијала и учвршћивање одбрамбених аранжмана са Јапаном и Јужном Корејом – у њеном интересу.

Према процени Џу Фенга, професора међународног права са Пекиншког универзитета, кога цитира „Вашингтон пост”, Кина је своју ваздушну зону проширила „да би обуздала ароганцију јапанског премијера Шинзо Абеа”. Ескалација спора око острва које Јапанци зову  Сенкаку, а Кинези Дијаоју започела је у септембру прошле године, када их је влада у Токију откупила од једног приватног земљопоседника који је био номинални власник.

На ширем плану, овај најновији потез Пекинга представља подстрек убрзавању раније најављеног стратешког ребалансирања САД, у чијем је средишту веће окретање Азији. Због унутрашњих проблема, амерички председник Барак Обама овај је приоритет био гурнуо у страну, а ово је прилика да га врати у први план.

Кина то, међутим, доживљава као настојање да се спречи њен успон, што гарантује да ће њихово ривалство бити доминанта тема светске сцене у годинама и деценијама које долазе.

Прилика да се то покаже, како сугерише анализа „Њујорк тајмса”, јесте раније заказана посета потпредседника Џоа Бајдена Кини, Јапану и Јужној Кореји идуће недеље, после које ће бити јасније колико је најновији проблем само кинеско-јапански, а колико задире и у стратешке интересе Америке.

Судећи по изјави Обамине саветнице за националну безбедност Сузан Рајс – да САД траже „нови модел за односе великих сила” – нова игра на Далеком истоку неће личити на ону стару, виђену у хладном рату Америке и Совјетског Савеза, који је обележио другу половину 20. века.

Рајсова је то ново дефинисала као коктел „неизбежног надметања и пожељне сарадње”, при чему прво треба обуздавати, а друго продубљивати тамо „где се интереси сусрећу”.

У најновијем случају то значи да се, после демонстрационог прелета америчких бомбардера кроз ваздушни простор који је до прошле суботе био искључиво јапански, а од онда је и кинески – лопта спушта на земљу. Нема велике кризе, али проблем остаје.

За очекивати је да ће САД у максималној мери избегавати затезање, али и да неће одустати од критика кинеског потеза. Од Пекинга и Токија ће се тражити да се споре „у складу са међународним нормама и правом”, а велики стратешки маневри на Пацифику изгледа да тек започињу.