Strateške igre u Aziji

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kina je obeležila svoj prostor, SAD i saveznici su pokazali da to ne priznaju – i na tome je ostalo. Zasad.

Zbog kineske novoproglašene zone „vazdušne identifikacije” (protivvazdušne odbrane), najviše se uzbudio Japan, jer je potez Pekinga prvenstveno deo višedecenijskog sporenja dalekoistočnih suseda oko grupe stenovitih ostrvaca u Istočnom kineskom moru, to jest oko kineskih i japanskih priobalnih granica.

Kina je na ovaj način pokazala da ne odustaje od pretenzija na strateške stene koje su geografski bliže njenom priobalju nego japanskom i po svoj prilici je spremna za dugu igru. Dilema je jedino da li je neposredni rezultat – jačanje američkih vojnih potencijala i učvršćivanje odbrambenih aranžmana sa Japanom i Južnom Korejom – u njenom interesu.

Prema proceni Džu Fenga, profesora međunarodnog prava sa Pekinškog univerziteta, koga citira „Vašington post”, Kina je svoju vazdušnu zonu proširila „da bi obuzdala aroganciju japanskog premijera Šinzo Abea”. Eskalacija spora oko ostrva koje Japanci zovu  Senkaku, a Kinezi Dijaoju započela je u septembru prošle godine, kada ih je vlada u Tokiju otkupila od jednog privatnog zemljoposednika koji je bio nominalni vlasnik.

Na širem planu, ovaj najnoviji potez Pekinga predstavlja podstrek ubrzavanju ranije najavljenog strateškog rebalansiranja SAD, u čijem je središtu veće okretanje Aziji. Zbog unutrašnjih problema, američki predsednik Barak Obama ovaj je prioritet bio gurnuo u stranu, a ovo je prilika da ga vrati u prvi plan.

Kina to, međutim, doživljava kao nastojanje da se spreči njen uspon, što garantuje da će njihovo rivalstvo biti dominanta tema svetske scene u godinama i decenijama koje dolaze.

Prilika da se to pokaže, kako sugeriše analiza „Njujork tajmsa”, jeste ranije zakazana poseta potpredsednika Džoa Bajdena Kini, Japanu i Južnoj Koreji iduće nedelje, posle koje će biti jasnije koliko je najnoviji problem samo kinesko-japanski, a koliko zadire i u strateške interese Amerike.

Sudeći po izjavi Obamine savetnice za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs – da SAD traže „novi model za odnose velikih sila” – nova igra na Dalekom istoku neće ličiti na onu staru, viđenu u hladnom ratu Amerike i Sovjetskog Saveza, koji je obeležio drugu polovinu 20. veka.

Rajsova je to novo definisala kao koktel „neizbežnog nadmetanja i poželjne saradnje”, pri čemu prvo treba obuzdavati, a drugo produbljivati tamo „gde se interesi susreću”.

U najnovijem slučaju to znači da se, posle demonstracionog preleta američkih bombardera kroz vazdušni prostor koji je do prošle subote bio isključivo japanski, a od onda je i kineski – lopta spušta na zemlju. Nema velike krize, ali problem ostaje.

Za očekivati je da će SAD u maksimalnoj meri izbegavati zatezanje, ali i da neće odustati od kritika kineskog poteza. Od Pekinga i Tokija će se tražiti da se spore „u skladu sa međunarodnim normama i pravom”, a veliki strateški manevri na Pacifiku izgleda da tek započinju.