Деца комунизма

Специјално за „Политику”

Париз – У популарном париском клубу „Белвилоаз” приказује се филм „Синема комунисто” београдске редитељке Миле Турајлић, портрет „земље која постоји још само на филму”.Успех овог документарног филма из 2010. године, који је обишао Европу, сведочи о својеврсном феномену.

– Када сам почела да радим на филму, 2005. године, за ову тему није било никаквог интересовања. Мотивисао ме је бунт што се све око нас немилосрдно брише, читаве институције које су део историје наше земље– каже ми редитељка, која је тренутно на турнеји у Француској.

– Већ 2010. у новинама се појавила Титова слика на насловној страни, она која је висила у нашим учионицама. Нешто се десило у том периоду од 2005. до 2010. године. Мој филм се појавио у правом тренутку.

Попут Миле Турајлић, и Марта Попивода припада последњим генерацијама пионира. Њен филм „Југославија, како је идеологија покретала наше колективно тело”публика 63. Берлинала је почетком године дочекала с несвакидашњим занимањем. Марту сам пронашла у Хамбургу, где ради на новој представи. Свој филм, осмишљен на основу архивских снимака радних акција, слетова, првомајске параде и јавних протеста, назива личним погледом на историју социјалистичке Југославије.

– Југославија је била изразито занимљив и за своје време напредан концепт наднационалне државе. Политичко позиционирање и идеје социјалистичке Југославије сматрам најнапреднијим и најузбудљивијим за то време. Она нам је оставила идеје антифашизма, братства и јединства, несврстаних, радничког самоуправљања и социјалне правде, али и горко искуство неуспеха неких од ових идеја – каже редитељка.

Овај одговор, који би још пре само неку годину више приличио некој суморној прослави Авноја, није необичан за генерацију од тридесет и нешто, која је стасала у време без идеологија. Од пада Берлинског зида, антифашизам, социјализам и петокрака су постојали још само у сфери поп-културе и у уметничким радовима по укусу помодне западне публике.

У бившим југословенским републикама које су постале националне државе све је учињено да се избрише сваки траг некадашње заједничке државе.

Они који су рођени у 80-им и 90-им се зато питају каква је била та земља и да ли смо је пребрзо заборавили.

– Нико из екипе филма није дуго живео у социјалистичкој Југославији, тако да о њој не знамо много из личног искуства, али свакако смо одрасли у том контексту и атмосфери. То је било довољно да знамо да је постојало нешто сасвим другачије, покушај и у великој мери остварење друштва равноправности. Можда се многи који су дуже искусили социјалистичку Југославију не би сложили с нама, али мени се чини да нам управо ова дистанца даје критичку и макро перспективу из које Југославију можемо да посматрамо нарочито данас, када живимо у тзв. неолибералном капитализму – који је код нас пре дивљи капитализам – који брише јавни сектор и саму идеју социјалне правде – каже Попивода.

Њен вршњак, словеначки писац и редитељ Горан Војновић, каже да његова генерација има потребу да се врати унатраг и схвати шта се десило.
– Не желимо да пристанемо на оно што нам се нуди, на тај црно-бели поглед, на идеализовање или демонизовање Југославије – каже аутор романа „Југославија, моја дежела”, који се бави ратним 90-им и поставља питање да ли деца треба да плаћају грехе својих родитеља.

Његов роман је у Словенији изазвао пажњу не само због књижевних квалитета. Поставило се питање како књига с Југославијом у наслову може да буде номинована за највећу књижевну награду „Кресник”.

– Десничари који се боје озбиљне расправе о Југославији су је напали, али јој је тираж још више скочио. Књига је показала да је много људи на личном плану заинтересовано за тај бивши простор, што ме је изненадило, будући да су код нас расправе о Југославији веома плитке – каже Војновић.

Брисање југословенске прошлости у Словенији је било нарочито темељно.
– Када се Словенија одвојила од Југославије, хтела је да одбаци све. То је наша глупост, то што нисмо покушали да задржимо нешто што је било добро када смо прелазили у нови систем, као што је очување социјалног баланса, социјалну државу. У Словенији, у којој није било рата, нешто се покушало, али се испоставило да је све биломаска, као што је и приватизација била маска за велику пљачку. Враћање прошлости и преиспитивање Југославије произлази из тога што нисмо задовољни оним што имамо данас.

Свест о великој пљачки и незадовољство друштвима која су створена после распада Југославије довели су до поновног продора левих идеја у интелектуалне кругове Београда, Загреба и Љубљане.

Млади историчари и филозофи који су се школовали на великим светским универзитетима вратили су се инспирисани идејама које су добиле нови елан од почетка економске кризе 2008. године.

На Југославију гледају као на лабораторију идеја која помаже да се разумеју данашњи друштвени и политички токови у свету.

– Коначно смо открили да смо имали највећи експеримент у економској демократији који је икад направљен на свету, а то је било југословенско самоуправљање – каже Игор Штикс, који време проводи између Београда и Единбурга, где ради као истраживач на универзитету. Разлог за брисање југословенске прошлости у бившим републикама види у скретању надесно.
– То је отворило пут капиталистичком реструктурисању овог простора чије су последице катастрофалне и зауставило је нове прогресивне покрете. Али, они се појављују и почињу критички да пропитују наслеђе Југославије – каже Штикс, који је рођен у Сарајеву, живео у Загребу, а школовао се у Француској и Сједињеним Државама. Филозоф је и писац романа „Елијахова столица”, по коме је постављена и истоимена представа у ЈДП-у, један је од организатора „Субверсив фестивала” у Загребу, кроз који су у последњих шест година прошли водећи светски левичари, попут Славоја Жижека, Тарика Алија, Гајатри Спивак, Терија Иглтона, Самина Амина, Мајкла Лебовица и Оливера Стона.

–Југославија остаје предмет фасцинације – што је историјски даља, то нас више фасцинира, посебно у поређењу с оним што имамо данас. Тако је и са западном левицом која је сматрала да је Југославија имала нека сјајна и врло прогресивна решења – каже Штикс.

Да ли је данас нешто остало од Југославије?
– Остало је веома много, само нема своју политичку артикулацију. Југославија као политички пројекат је завршена и не постоји ниједна политичка снага која би покушала да обнови неку државу тог типа, а ми смо ушли у период у коме нам је јасно да националне државе немају скоро никакву независност, нити воде сопствену економску политику, нити имају државни суверенитет. Али у неком ширем, културном и друштвеном смислу, Југославија је свеприсутна.
У тексту који је поводом уласком Хрватске у Европску унију летос објавио британски „Гардијан”, Штикс и Срећко Хорват су указали на сличности Европске уније с Југославијом које нису без историјске ироније.

– Неке ствари подсећају на садашњу ситуацију у Европској унији, када је реч о односу развијеног северозапада и мање развијеног југоистока, о редистрибуцији фондова, односно солидарности, заједничком тржишту на коме долази до дизбаланса и проблему дуга. Мултинационалне земље у западној Европи, као што су Велика Британија, Шпанија и Белгија, суочавају се с истим проблемима. Не желимо им наш сценарио, али увек можемо да кажемо: „We’ve been there, done that”.
Ана Оташевић

------------------------------------------------

Хеј, Словени

Хеј, Словени, јоште живи

Дух наших дедова,

Док за народ срце бије

њихових синова.

Живи, живи дух словенски,

Живеће веков’ма!

Залуд прети понор пакла,

Залуд ватра грома!

Нек’ се сада и над нама

Буром све разнесе,

Стена пуца, дуб се лама,

Земља нек’ се тресе!

Ми стојимо постојано

Кано клисурине,

Проклет био издајица

Своје домовине! 

-----------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Трагови бивше државе покажу се тек кад падне снег и завлада глад.

• Југославија није умрла природном смрћу. Страдала је у атентату.

• Државу Јужних Словена помео је северозападни ветар.

• Пред крај рата Тито је узвикнуо: Краљевство за ФНРЈ! Коња је било напретек.

• Душа мртве државе још лута, јер је горе место заузела Небеска Србија.

• Хрвати се, чини се, више стиде Југославије него НДХ.

• Стипе Месић је глогов колац носио као штафету.

• Победничка Србија се жртвовала на олтару поражених.

• Југославија постоји још само у срцима југоносталгичара.

• Србија је била мајка Југославије, али су, после развода, нека деца припала очуху.

Драгутин Минић