Четврте неће бити, ни трећа није била срећа

Ко каже да је Југославија била тамница народа, тај никад није срео Чеха у шатору на далматинској обали. Сем у мору и сунцу, Чехословак, Мађар или ретки Рус уживали су у изобиљу југословенских радњи, дискотекама, „Битлсима”, страним језицима, изнад свега у осећају да су најзад накратко стигли „на запад” или нешто што на то највише личи. Добити дозволу за пут у Југославију за Русе је била премија на лутрији. Као да путујемо у Париз или Рим, рекла ми је једна Рускиња накнадно, присећајући се времена када су земље источног блока својим грађанима ограничавале сва путовања.

Југословени су, за разлику од њих, путовали куда су хтели и то је била разлика између њихових и наших живота.

Аутопут братства и јединства личио је, додуше, на тамницу – заглављених аутомобила. У њима су били турски, хрватски, српски, босански, црногорски, македонски гастарбајтери, немачки, скандинавски, француски туристи… наши и страни аутостопери. Сви су се заједно и добровољно знојили на том путу на коме су једва могла да се мимоиђу два већа аутомобила.

Данашња права аутострада, широка, празна и скупа, на месту пута братства и јединства могла би да нас спаја да није свака од држава пошла неким својим путем.

У међувремену трају напори да се пронађе замена за збуњујући израз „бивша Југославија”. Новинар лондонског „Економиста” Тим Џуда сматра се проналазачем израза – југосфера. „Кад пишући о овом простору употребиш термин бивша Југославија, могло би се помислити да говориш о бившој држави, а не о данашњим државама наследницама. Израз југосфера се користи како би се избегле све политичке конотације израза Југославија”, наводи Википедија. „Реч је о културној сфери,а не о политичкој заједници.”

Где данас станује Југославија кад забуну уноси и само њено име? У миту, срцима, идеји, сфери, Хашком трибуналу чије је право име Међународни кривични суд за бившу Југославију?

Јоже Менцингер, водећи словеначки економиста и први министар економије Словеније после распада Југославије, један је од оних који сматра да Европску унију сустиже југословенски синдром. Европа запада у те опасне воде које настају када људи почну да верују да су искоришћавани и траже кривца. Слично као што су се Словенци жалили да сувише плаћају Београду, Немци се љуте што морају да плаћају за грчко трошкарење. Што су џепови празнији то је национализам агресивнији. Ако криза потраје, и ЕУ би могла да се распадне као Југославија. Куд ћемо онда?

Зафир Хаџиманов ми је прексиноћ рекао да Југославија станује у срцима, а Сенка Велетанлић да је то неизбрисив драгуљ младости. Њих као и многе друге из Зафирове и Сенкине генерације трпају у југоносталгичаре. Као да је чињеница да си рођен и живео у једној земљи питање неког зашећереног романтичног мита.

Зна се, то понављају и деца рођена после њеног распада, да се у Југославији боље живело него што се данас преживљава. Време је у међувремену показало колико је заблуда било посејано на путу распада Југославије.

Некадашња најпросперитетнија република, југословенски излог према западу, Словенија, има највећу стопу корупције у Европској унији. Следи је Хрватска, према новом истраживању рађеном у Бриселу.

Босна и Херцеговина је дисфункционална држава, каже Ајвор Робертс, бивши британски амбасадор у Југославији, Италији и Ирској. У мостарској школи, на једном спрату деца се образују у одвојеним разредима по различитим уџбеницима и на различитим језицима, бошњачком и хрватском. На другом спрату под финансијским и идејним надзором међународних организација деца уче заједно по истим програмима. Једни с другим се не друже.

Мултикултуралност се вежба у БиХ у исто време кад Ангела Меркел изјављује да је она мртва.

Скопље је подигло монументалне споменике Александру Македонском, али овој бившој републици ни данас се не зна име. У Уједињеним нацијама нема места за Македонију под тим именом јер се томе противе суседи који нису део бивше Југославије.

Југосферу спасавају евергринови рок музичара, турбофолк који не признаје да неукус може да има границу, мафија која оперише без националних искључивости, понека књига о ратовима, гостовања и аплаузи некадашњим југословенским уметницима.

Југославија, прва, друга, трећа, данас не станује ни у једном физичком простору. Четврте неће бити јер се ни трећа није показала као срећа.

Зорана Шуваковић