Оболели од сиде и одбачени у друштву

До 7. октобра 2003. године Ђурица Станков уклапао се у профил типичне младе особе – водио је активан сексуални живот, понекад (ни)је користио кондом и веровао да се сида дешава некоме другоме. А онда је због природе посла којим се тада бавио отишао на рутинско тестирање на ХИВ вирус...

„Када су ми саопштили да нисам позитиван, али да нисам ни негативан и да је потребно урадити додатна испитивања како би се утврдио мој ХИВ статус, схватио сам шта значи изрека цео живот прође пред очима.

Пет месеци касније поновио сам тест и резултати су, нажалост, недвосмислено говорили да је ХИВ вирус подстанар у мом телу. Од фебруара 2004. имам осећај да живим живот неког другог човека”, прича Ђурица Станков (37), извршни директор „АС центра ” који пружа подршку особама с ХИВ-ом.

Ђурица каже да је живот врло брзо направио „велико спремање” међу његовим пријатељима и показао да неке особе треба да избрише из телефонског именика, али ускоро је схватио да се глас о његовом ХИВ статусу – далеко чуо и обишао град у коме је живео.

„С обзиром на то да сам по занимању кувар, схватио сам да нећу моћи да се бавим том професијом јер имам контакт с храном. Помислио сам да ћу морати да живим од хобија – певања, али сам практично преко ноћи остао без свих музичких тезги. Газда кафане у којој сам најчешће наступао искрено ми је рекао: ’Мени не смета, али ће неком госту можда засметати и мој посао ће да трпи’. Убрзо сам почео да се будим с питањем: шта ће ми се ружно десити данас”, прича Ђурица.

Страшан је осећај да нико неће да вас запосли, али је још страшније када у породици доживите одбацивање, каже наш саговорник.

„Мом пријатељу који има сиду, родитељи су сервирали храну искључиво на пластичним тањирима и терали га да једе пластичним есцајгом јер су се плашили заразе”, додаје Ђурица и каже да се ХИВ позитивне особе суочавају са социјалном смрћу много пре него што биолошки часовник откуца последње сате живота.

Суочен са дискриминацијом на сваком кораку, Ђурица је одлучио да оснује „АС центар”, који постоји већ четири године и пружа подршку младима који живе са вирусом сиде, али и да промовише важност тестирања.

– Највећи број младих не жели да се тестира – неки верују да се то сида дешава само неком другом, а други кажу боље да не знам. Из личног искуства знам да је најтеже младима у малим срединама, јер ће исто поподне цело село знати да сте проверавали свој ХИВ статус. Ако морате да се лечите у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу, прво морате тражити упут од лекара опште праксе, после њега директор болнице мора да одобри лечење у другом граду, а онда његов допис иде у РФЗО. Ако једна особа види ваше име на том папиру, цео град зна за ваше здравствено стање. И у Београду се дешава да на здравственим картонима црвеним словима пише „ХИВ позитиван” или да сестра уђе у чекаоницу и каже: „Нека уђе онај са сидом”. Здравствени статус је немогуће сакрити и на послу јер на свим дознакама које носите кадровској служби пише дијагноза. Али, када ме неко пита шта ја добијам ако се тестирам и сазнам да има сиду, увек одговарам – добијаш године живота. Јер, ако неко на време почне да добија терапију, може да доживи пун животни век – закључује овај млади човек.

Ђурица је један од 1.808 оних који живе с вирусом сиде у нашој земљи, али епидемиолози страхују да је њихов број много већи, с обзиром на то да се сваке године тестира између 10 и 15.000 наших суграђана, што у статистичком преводу значи да тек свака 200 особа између 18 и 65 године зна свој здравствени статус.

Др Драган Илић, директор Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” поводом Дана борбе против ове болести, који се обележава данас широм света, каже да сида већ деценију уназад има мушко обличје, с обзиром на то да на једну заражену жену „долази” између девет и десет мушкараца.

Он такође упозорава да је доминантан начин преноса ХИВ вируса постао незаштићени сексуални однос – више од 80 одсто особа вирус сиде су добиле, јер нису користиле кондом, а свега шест до осам одсто заразило се путем интравенског узимања дроге. Највећи број новорегистрованих пацијената припада старосној групи од 20 до 40 године.

Кад лекари дискриминишу

Иако лекари већ три деценије објашњавају да се вирус сиде преноси искључиво путем крви и сексуалног односа, многе ХИВ позитивне особе трпе дискриминацију и од стране здравствених радника.

Када су чланови „АС центра” ушли у 20 стоматолошких ординација које се налазе у београдском кругу двојке, чак 19 њих је одбило да им пружи здравствену услугу – под најразличитијим изговорима.

Неки су се правдали да немају квалитетне стерилизаторе, да нису довољно едуковани, да немају техничке капацитете и да се обрате Стоматолошком факултету, а неки су се напрасно „разбољевали” дан уочи заказане интервенције.