Краљ глуме и доброте

Анита Панић, која је на ТВ Београд, као уредник и сценариста, потписала више од стотину документарних емисија и филмова, аутор је монографије „Краљ”, коју је објавио „Службени гласник”.

Ово није бајка, истиче Анита Панић, али је прича о једном Краљу, о владару позоришне сцене, чудесних стихова и људске доброте, и то од оне посебне сорте, која се ретко среће у овом XXI веку.

За себе је волео да каже како је одувек био полубоем, човек који воли да попије, али и да се потврђује разговарајући са другима. Волео је да воли, да покаже најближима своје емоције, да пријатељски додирне раме онога који му је драг. Али је од својих најближих очекивао да му та нежност буде узвраћена. Увек је доносио својој жени по цвет, идући од посла до куће, и свима слао разгледнице са пословних и приватних путовања. Имао је своју „стазу слонова” коју је верно следио свакога дана и успут, својом појавом уносио радост у животе људи које је сретао: комшијама, обућару и месару из краја, сељацима са пијаце, кафеџијама...

Када су у питању даме, обраћао им се обавезним: „Благи наклон”.

Био је поносан, додаје Анита Панић, на све што је урадио, а имао је поштовање и за оно што га је случајно или намерно мимоишло. Никада није дозволио да му популарност поремети нормалан породични живот, а ако би понешто добијао преко реда, понекад и незаслужено, говорио је да је за то криво његово име и презиме. 

Веровао је да је позориште жива и жилава ствар, а да ли је и кад је који жанр у моди – није нарочито битно. Као свог личног и професионалног гесла увек се држао оног што је „проповедао” његов пријатељ и колега Зоран Радмиловић: на сцену се не сме изаћи случајно и ништа што радиш не сме бити случајно. За њега је било бесмислено правити разлику између главних и споредних улога у позоришту, а поготово на филму. Тврдио је да улога или има неки садржај, или њом немате шта да кажете.

Један угледни драмски писац, који му се дивио још од гимназијских дана, приметио је да се Петар, када добије комплимент после премијере, збуни, зацрвени, стид га је да се о њему прича и констатовао је да није било већег, а скромнијег глумца. Некад га је нервирао својом добротом. Долазило му је да му каже: „Што си ти бољи од нас, што се не свађаш као остали и као што је ред”. 

Ако је мисија уметника да „служи народу”, примећује Анита Панић, Петар Краљ је управо припадао тој врсти, јер је у свом дуготрајном глумачком стажу играо на најневероватнијим местима, у предузећима, фабричким халама, на сцени, без сцене.

За Петра Краља су тврдили да се са својим позивом сродио, да је глумио телом, додиром, покретом и кретњом. Играо је он много у позоришту, на филму и телевизији, и то без замора, истрошености, понављања. Носилац је бројних признања, као и четири награде за животно дело: Награда „Милош Жутић”, Статуета „Јоаким Вујић”, „Добричин прстен” за животно дело, „Павле Вуисић” за животно дело, „Златни ћуран” за животно дело, „Стеријино позорје” за животно дело...

Као и сваки велики уметник, понекада се преиспитивао, сумњао да ли је био довољно добар, био је тужан када га критика није разумела, хтео да одустане од глуме. Повремено би се запитао: „Шта ће бити са нама глумцима? Можда ћемо се вратити у неко циркузантско време. Можда ћемо бити потребни само као вашарски забављачи. Ко зна... Прете нам. Не волим претње. Волим да сам себе обавежем”. Каткад му се чинило да нема више снаге, али кад би изашао на сцену, публика би му је изнова пружила. Био је убеђен да уметност почиње тамо где престаје занат. Краљ је читав свој глумачки живот, закључује Анита Панић, посветио мисији да публику не треба само забављати, већ и својим улогама, ставовима и размишљањима увек испочетка подсећати да је живот само један и да до последње сцене треба сами да га режирамо.