Кинески нафташи поново у Ираку

Ирак, трећи у свету по богатству у нафти, и Кина, трећа у свету по потрошњи нафте, ускоро ће обновити своје стратешко економско партнерство, када се кинески нафташи врате на ирачка нафтоносна поља четири године после америчке окупације. Позив Кинезима да се, међу првима од ранијих страних партнера, врате у Ирак и инвестирају у налазишта нафте, и тиме фактички угрозе монопол америчких петролејских компанија које су већ припремиле план за експлоатацију ирачких природних богатстава, упутио је председник Џалал Талабани у току своје посете Кини.

Талабани је први ирачки председник који посећује Кину откако су две земље успоставиле дипломатске односе 1958. У његовој делегацији од 36 чланова има шест министара, међу којима су министри за нафту, финансије и унутрашње послове.

Уочи ове посете, у Пекингу је саопштено да је Кина спремна да отпише Ираку старе дугове и пружи му додатну материјалну помоћ у изградњи, као и техничку и хуманитарну помоћ. Висина дуга није позната, али је председник Талабани пред полазак у Кину изјавио да би она могла износити око осам милијарди долара.

Мултинационално надметање

Багдад је, са своје стране, изразио спремност да одмрзне и реактивира један уговор о кинеском учешћу у експлоатацији ирачке нафте, потписан још 1997. године са владом Садама Хусеина. По том уговору, вредном милијарду и двеста милиона долара, једна од водећих кинеских нафтних компанија, Национална петролејска корпорација Кине, добила је право на експлоатацију нафтоносног поља Ал Ахдаб у трајању од 22 године.

Багдад је, уз то, предочио да ће, после усвајања закона о нафти и гасу, који ће се идућег месеца наћи пред парламентом, страним компанијама бити понуђено да се надмећу у откупљивању права на експлоатацију преко 80 нафтоносних поља.

Ирачки амбасадор у Пекингу Мохамад Сабир Исмаил објаснио је да његова земља планира да до 2015. године досегне дневну производњу нафте од 6,5 милиона барела. Ирак сада производи дневно два милиона, а до америчке инвазије производио је 2,6 милиона барела. Ирачке резерве су процењене, иначе, на 115 милијарди барела. Веће резерве нафте имају само Саудијска Арабија и Иран.

Председник Талабани је изразио жељу да кинеске компаније предњаче у "мултинационалном надметању", што је подстакло кинеске коментаторе да његову посету оцене као "прекретницу" у односима између две земље. После "прекретнице" кинеско-ирачка робна размена могла би, веома брзо, вишеструко да скочи са садашњег нивоа од једне милијарде долара. Кинези при том не мисле само на своје знатне инвестиције у ирачку привреду, него и на продор кинеске робе широке потрошње на ирачко тржиште. Потписана су четири уговора – о привреди, спољним пословима, технологији и образовању.

Хонгконшка штампа критичкије од председника Талабанија и његове пратње оцењује ирачки закон о нафти и гасу, па самим тим и шансе других страних компанија да се, мимо америчких и, донекле, британских, укључе у јагму за концесијама на ирачким налазиштима "црног злата". О садржини тог документа – Закона о корпоративној контроли нафтне привреде – много се не зна. Али оно што се зна повод је коментаторима да тврде да ће закон "институционализовати отимачину и пљачку нафтног богатства Ирака".

Закон предвиђа постојање три производне регије нафтне индустрије у мешаном, домаћем и страном, власништву: шиитску, сунитску и курдску. Пет америчких компанија биће присутно у све три регије. Од 80 нафтоносних поља оне ће експлоатисати 65, и то са профитном стопом од 75 одсто. Са ирачком владом потписаће уговоре о коришћењу извора нафте на 35 година и неће бити у обавези да улажу у привреду Ирака, нити да запошљавају ирачко особље. (Нема сумње да ће Кинези управо у томе наћи шансу да буду врло конкурентни.)

Производњу и продају нафте контролисаће Савезни савет за нафту и гас, састављен од ирачких, превасходно америчких, стручњака. У том савету неће постојати кворум, што практично значи да ће америчке компаније моћи да доносе одлуке руководећи се сопственим интересима и не обазирући се на ставове Ирачана. Закон су, иначе, писали Американци, па је и његов оригинал на енглеском, а не на арапском језику.

Зашто ирачка влада гаји наду да би, у таквим условима, Кинези могли, упркос америчкој моћи, да предњаче у надметању међу страним компанијама?

Очврсли на недаће

Одговор је дошао од Јапанаца који су Кинезима главни азијски конкуренти у потрошњи нафте. Кинеске компаније су, макар како и колико услови рада били тешки, свуда превасходно мотивисане нижим трошковима производње и транспорта горива. Око 60 одсто нафте Кина увози из земаља Блиског истока, јер је поморски транспорт отуда јефтинији од транспорта из Судана, Анголе или Венецуеле. А експлоатација управо ирачке нафте је, уз то, најјефтинија на свету. Док пумпање једног барела нафте из Каспијског мора, који у Кину стиже казахстанским нафтоводом, кошта осам долара, пумпање ирачког барела кошта од 60 центи до једног долара.

Други разлог због којег кинеске компаније могу да имају предност – упркос препрекама које су свима, сем себи, поставили Американци – темељи се на њиховој спремности да инвестирају у ирачку привреду и запошљавају локални живаљ, на шта америчке компаније, како произлази из текста закона, нису обавезне.