Живот на прекоокеанском броду

Више од хиљаду наших људи тренутно плови прекоокеанским путничким бродовима морима и океанима, и на њима раде као кувари, конобари, фотографи, официри... За ову варијанту привременог радног места најчешће се опредељују они који немају посао, али главни разлог јесте новац – за месец дана рада на крузеру заради се као за три месеца на истом послу који је тешко наћи у Србији.

Један од оних који су ове године радили на крузеру је и Немања Чукић (29), кувар из Београда. Када је у луци у Бризбејну ушао у кабину брода „Сан принцес”, грдосије од 14 спратова, одмах је пожелео да каже: „Вратите ме кући.” Просторија је била толико мала да је било тешко окренути се у њој, са два кревета на спрат и плакаром, док су друга врата водила у купатило које су делили са станарима суседне кабине.

– Први утисак је био страшан. Одмах сам тражио премештај, али морао сам мало да се стрпим. За двадесетак дана сместили су ме у бољу кабину са купатилом. Посао није био тежак, радио сам у кухињи пре подне на прављењу супа, а поподне и предвече на сервирању предјела. Све у свему у кухињи сам боравио између осам и девет часова дневно – прича Чукић.   

Крузер на којем је пловио од марта до половине септембра имао је око 2.200 путника и 900 чланова посаде, а међу њима је било петнаестак наших радника.

– Брзо сам се навикао на живот на броду. Било је оних који су причали да ће се вратити чим смо кренули на путовање, али то нико није урадио: људи овде дођу са циљем да зараде новац, а знају да их код куће не чека посао, па се навикну на услове и остају до краја уговора. Прилагодио сам се дневном ритму посла и имао сам пуно времена за себе, често сам ишао у теретану и излазио у град када смо пристајали у луке. А стварно је имало шта да се види, обишли смо обале готово читаве Азије и дела Русије и захваљујући раду на броду имао сам прилику да посетим Јапан, Тајван, Тајланд, Фиџи... – прича Чукић.

Дешавало се да их током пута прати невреме, нарочито у близини обала Аустралије, али брод је био апсолутно сигуран, па непогоде на њему ни путници ни посада нису примећивали.

– Имали смо и једну незгоду – запалила се машина на броду и проглашена је узбуна. То се десило када смо после ремонта кренули из бродоградилишта у луку по путнике. Све је трајало кратко, пожар је брзо угашен, али се доста чланова посаде успаничило – каже наш саговорник.

Данијела Ристић (22), васпитач из Београда, на два крузера провела је читаву годину, а за неколико дана треба поново да се нађе на броду, јер је потписала и трећи уговор.

– Пре шест-седам година читала сам у новинама о људима који раде на овим бродовима и тада сам решила да и ја једног дана тамо радим. Због тога сам у међувремену усавршила енглески. Паре јесу битне, али главни разлог је тај што обиђеш цео свет – била сам на Карибима, Бахамима, Аљасци... – прича за „Политику” Данијела.

Пријавила се први пут за посао агенцији која сарађује са светским поморским компанијама када је имала 20 година. Била је на неколико интервјуа, ушла је у ужи избор за добијање посла, прошла је обуку, а онда је морала и да тражи дозволу од компаније да се запосли, јер јој је до једног од услова за посао – 21 године недостајало два месеца.

– На прво путовање бродом „Руби принцес” кренули смо из Барселоне. Нисам се плашила, јер је све било добро организовано, а када сам се укрцала на брод, тамо је било стотинак наших људи, брзо смо се упознали и спријатељили. Посао је био тежак, радила сам као конобарица у ресторану често и по 13 сати дневно, а једном у десетак дана имала сам слободан дан, то јест неколико сати у току дана за одлазак на копно – каже Данијела.

Немања Чукић (Фото лична архива)

Брод на којем је радила има око 1.100 чланова посаде и 3.500 путника. Практично прави град на води. Живот на крузеру за запослене углавном се сводио на посао, мада је било и провода, организоване су журке, на располагању су имали теретану, прича наша саговорница.

– Нисам имала никаквих проблема: важно је да радиш свој посао и ако имаш такав став све протекне како треба. Мени је било много лепо, видела сам свет и упознала нове људе – објашњава Данијела која се спрема на пут ка Хавајима и Бахамима.

Чак 90 одсто људи који се пријављују за посао на прекоокеанским бродовима, то ради због новца, а осталих десет одсто сматра да је ово идеална прилика да виде цео свет, каже Иван Лештанин, правни заступник „Сејф-круза”, једне од свега неколико агенција у Србији које посредују у запошљавању наших људи на крузерима.

– Осим Африке где се не путује из безбедносних разлога – због пирата, са два-три уговора човек обиђе цео свет. Има и оних, мада су малобројни, који на овај начин усавршавају језик. За шест година колико радимо нисмо имали ниједан једини проблем – истиче Лештанин.

Дневно се поменутој агенцији јавља око сто људи који се интересују за посао, али само десет одсто њих озбиљни су у својој намери, то јест испуњавају услове који се траже у конкурсу. Плате се, како каже Лештанин, крећу од 610 до 6.000 долара, колико добијају официри, а наши људи најчешће раде као конобари и кувари и зарађују око 1.500 долара месечно. Кандидати који добију посао имају трошкове у висини од неколико стотина евра, за полагање тренинга, добијање сертификата који је обавезан, транзитна виза... Када будући радник добије посао на броду, да би се све организовао и кренуо на путовање прође од неколико недеља до најдуже три месеца, објашњава Лештанин.