Магистрала чистих снова

Ибарску магистралу на улазу у српску престоницу, посебно неасфалтиране делове уз сам пут, до јуче је притискао непријатан и свакако нежељени терет – ђубре. Чега све крај Ибарске није било: флаша, пикаваца, целофана... Можда се на овом својеврсном сметлишту које се протезало од Липовичке шуме до Радничке улице могло пронаћи и понеко заборављено, одбачено сећање или неки, у мраку поклоњени, први пољубац. Ипак, да се одлучио да потражи тако нешто пре јучерашњег дана, морао би човек по ободу магистрале мукотрпно да трага. Богами и да се поштено испрља.

Од јуче, захваљујући вредним радницима Јавног комуналног предузећа "Градска чистоћа" и Јавног комуналног предузећа "Зеленило", ђубрета овде нема. Прилаз Београду код Липовичке шуме сада краси само зелена трава кроз коју, тек понегде, провири давно сневани "крајпуташки" сан неког од уморних возача камиона који Ибарском магистралом, чини се, одвајкада, крстаре.

Морали су, међутим, камиони своје место јуче да уступе људима одевеним у наранџасте и зелене униформе. Управо су ти људи, радници "Зеленила" и "Чистоће", од раног јутра "крстарили Ибарском", стежући у препланулим рукама светлоплаве кесе у које су стрпљиво трпали шут, омоте сладоледа, кутије у којима се некада налазио кекс, пластичне флаше... Смеће као да се годинама ту гомилало, толико га је било. Или је, можда, свест путника намерника на нашим путевима о важности очувања природе нижа него што би требало да буде? Или нам, ипак, само недостаје комунална полиција? Питања је много, као и ђубрета што је било.

Сефик Касуми, тридесетдвогодишњи радник "Градске чистоће", јуче је поштено засукао рукаве. Грашке зноја које су се сијале на његовом челу нису му ни за трунку умањиле широки осмех. Рад је за њега, изгледа, као игра, као песма. Ужива у њему, као што са задовољством одахне када баци поглед на предео који је својим рукама очистио и који је под његовим длановима заблистао.

– Није ми тешко да радим, да чистим, ма какви тешко. Има овде свачега: флаша, кутија од уља за моторе, целофана... Бацају људи шта стигну. Али кад погледам пољанче које сам почистио, знам да ће ми телом проћи нека милина. Увек је тако – рекао је весело Касуми који већ тринаест година ради у "Чистоћи".

До њега, раме уз раме, пуном паром радио је Милосав Бућић са Златибора, педесетдвогодишњи радник "Зеленила". Обратио се новинару "Политике" речима: "Дај ти мени мало твог сока, а ја ћу теби изјаву. Важи?"

"Транге-франге" размена у Србији добре резултате и сасвим лепу примену, чини се, има свуда и у свему, па зашто не би и у овом случају. Када се освежио, Бућић је и прозборио:

– Има доста да се чисти овде, у Липовичкој шуми, али не превише. Добро је да се ради, кад ти кажем. Има шута, флаша, али и мртвих животиња покрај Ибарске магистрале. Ипак, када ми овде прочешљамо са колегама из "Чистоће" остаће само чистац. Ништа ти не брини...

--------------------------------------------------------------------------

Смеће одлази на градску депонију у Винчи

Покренули смо акцију чишћења прилаза Београду у којој данас учествује 150 људи и 30 возила, иако то није у нашој, ни у надлежности "Зеленила" – објаснио је јуче Драган Игњатовић, генерални директор "Градске чистоће".

Истакао је и да јучерашња акција представља само почетак чишћења свих прилаза Београду (Ибарска магистрала, прилаз из правца Новог Сада, Зрењанински пут, Авалски пут и Смедеревски пут) која ће се обављати једном недељно, тачније сваке суботе закључно са 28. јулом 2007. године.

– Прљавштина која у овим акцијама буде уклоњена биће смештена на једину постојећу градску депонију у Винчи – напоменуо је Игњатовић.

Ово одлагалиште за смеће може да послужи још тридесетак година.