У Србију стижем с поштовањем и бригама

Много волим Србију! Поносан сам и захвалан што сам постао њен почасни грађанин. То је велика одговорност. Нажалост, схватио сам да уопште не познајем српску драматургију, али дао сам себи задатак да исправим ту грешку и да научим ваш језик.

Са нама у Србију долази и пуно пословних људи. У овом тренутку нећу да причам о инвестицијама, које су такође привлачне, али сам убеђен да треба улагати новац тамо где те воле. Са великим поштовањем, али и бригама идемо у Србију. Наша глумачка професија је интересантна због тога што сваки пут полажемо испите. Ово је за „Политику” изјавио харизматични Владимир Дмитријевич Словохотов, један од водећих руских позоришних глумаца и успешних бизнисмена који ће наредних дана бити гост Србије.

Словохотов је оснивач и уметнички руководилац Драмског театра на Васиљевском из Санкт Петербурга које ће гостовати са четири представе у Србији. Најпре ће 5. и 6. децембра на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта у Новом Саду наступити са Чеховљевим „Ујка Вањом” у режији Владимира Туманова и „Девојком без мираза” А. Островског, у режији младог Дениса Хуснијарова.

Ове представе гостоваће 7. и 8. децембра и на сцени београдског Атељеа 212, које ће колегама из Санкт Петербурга узвратити посету у априлу 2014. године са представом „Свети Георгије убива аждаху” Душана Ковачевића.

– Припремамо се на пут за Србију и радујемо се што ће на пролеће српске колеге доћи код нас. Зашто су нам потребна гостовања? Због размене енергије, јер у свету уметности постоји универзални позоришни језик који је исти на свим сценама света. Ако би политичари били мало разумнији могли би да уђу у било коју позоришну салу и да разумеју шта се се дешава у земљи.

Српски и руски политички руководиоци су показали да су разумни јер су размену уметника подржали на највишем нивоу. Све ово наравно и те како кошта, али није новац најважнија ствар на свету – каже

Владимир Дмитријевич Словохотов.

Овај глумац иза себе има богату глумачку каријеру. Улога Лењина, коју је, како тврде позоришни хроничари, из сезоне у сезону тумачио специфичним драмским изразом, обележила је његову каријеру. Такође, глумац каже да је улога обележила и сам његов живот, јер му је овај историјски јунак својим репликама и ставовима помогао да се успешно отисне и у пословним водама.

– Смислити  добар бизнис је много лакше него урадити добру представу. Човек који управља позориштем може да управља било којим послом на свету. Србија је једна од најпривлачнијих земаља у Европи. То није само куртоазна реч човека који је тамо боравио, па су га домаћини лепо примили као привредника.

Позориште ми је последњих година постало хоби, нешто што ме духовно храни. Зато истрајавам на грађењу реномеа Драмског театра на Васиљевском. У овом позоришту су од Октобарске револуције до Другог светског рата своја дела читали, поред осталих, Александар Блок, Сергеј Јесењин... Непосредно са леве стране овог здања живео је млади Стаљин. Раније си исто тако цело Васиљевско острво могао да пређеш испод  подземних лукова и да сретнеш Гогоља, Достојевског, Пушкина – објашњава наш саговорник.

Драмски театар на Васиљевском је магично здање за сам град. Јединствено позориште у овом делу „северне Венеције”, како често називају Санкт Петербург. Настао је од Литерарног театра с краја 19. века које је грађено за грофицу Фон Дервис. Пре 25 година Словохотов је у овом здању најпре основао Експериментални театар сатире, који је годину дана касније званично постао државно позориште. ДТВ данас важи за водеће руско позориште, о чему сведоче многобројне награде и признања.

–Жеља сваког човека јесте да искаже своје унутрашње осећање и она се не мења кроз историју. Можда су се променили језик, средства изражавања, али став глумца није. Чини ми се да није сасвим умесно да причамо о том времену и о Лењину данас,  јер је у то време био један од вођа, као што је код вас био Јосип Броз Тито, односно као што је код нас касније био Стаљин.

Ипак, сматрам великом привилегијом у животу што сам добио могућност да глумим ову историјску улогу. Чини ми се да је то тада било још интересантније јер смо кроз овог јунака проговорили о узајамним проблемима окружења. Дакле, нисмо тумачили неки портрет или споменик, већ човека од крви и меса. Са радошћу се, међутим, сећам тог периода јер је то део моје младости. Некада је све било укусније, девојке су биле лепше, вода је била влажнија, со сланија... Наравно, без таквог сећања на младост нема ни данашњих осећаја – каже Словохотов и додаје:

– Совјетско доба заправо се памти и по совјетском позоришту које је било једно од најбољих у целом свету. Ипак, оно што је недостајало у том времену потрудио сам се да направим  у Драмском театру на Васиљевском. То је било време истакнутих редитеља и на целој планети и у Совјетском Савезу.

У то време смо жарко желели глумачко позориште и ја сам се као глумац носио идејом да ћу када окупим добар глумачки ансамбл, основати позориште које ће имати потпуно другачији изглед. И нисам погрешио. Драмски театар на Васиљевском данас има око 300 запослених. Једини начин да нешто вредно направимо јесте да се тај посао ради са љубављу. Чим нема љубави, у позоришту је мрачно.Свих 300 људи раде у овом позоришту по закону љубави – тврди Словохотов.