Књига о три привредна чуда

Некада океан сиромаштва, Азија је данас на путу да постане средиште светске привреде. Као што је и била до средњег века. Економска историја не памти да је у тако дугом временском размаку иједно друго подручје имало тако високе стопе привредног раста. Светска банка је низ азијских земаља означила "привредним чудом". Шта од њих можемо да научимо – питамо др Благоја Бабића, професора на Мегатренд универзитету, чија је књига "Економија Азије" објављена баш ових дана.

У земљама истока успевају сви обрасци развоја у свим политичким системима. Вођства ових земаља пошла су од поставке да главну друштвену невољу, незапосленост, могу савладати само индустријализацијом. Истовремено, напомиње др Бабић, оне су кубуриле и са капиталом, али су то питање све одреда решавале избором стратегије развоја и увозом капитала.

Азијске земље, каже, рано су напустиле стратегију "усиљеног развоја", која је "гурала" тешку индустрију, капиталом високоинтензивну, с релативно мало радне снаге и ниском профитном стропом. Прешле су на стратегију "упоредних предности" – развој лаке индустрије, која упошљава много јефтине радне снаге, захтева мало капитала и има високу профитну стопу. Овде су азијске земље постигле високу конкурентност и обимну акумулацију капитала који им је омогућио да се окрену развоју тешке индустрије.

Јапан и Јужна Кореја своја "привредна чуда" остварили су без страних улагања. Ослањали су се на домаћу штедњу и позајмљени капитал. У Јужној Кореји државна и приватна предузећа поделили су ризик у инвестирању. Државне банке су страним кредиторима гарантовале зајмове домаћим предузећима. Услов је била успешност на тржишту, особито светском.

Кина је политиком "отворених врата" привукла више од 800 милијарди долара страних улагања, од чега су 80 одсто потиче од прекоморских Кинеза.

Економска наука, каже наш саговорник, није јапанској привреди предвиђала светлу будућност. По теорији локације, изгледе за развој индустрије имају само земље богате природним благом – рудама и изворима енергије. Јапан увозом покрива готово све потребе у енергији и сировинама, а 60 одсто хране купује по свету. Како је ипак успео? Одговор је познат: ред, рад, знање и штедња. Од увезених сировина израђују се висококонкурентни производи за светско тржиште и стичу девизе нужне за увоз сировина, енергије, технологије и хране. Тако је Јапан прешао из "зачараног круга" сиромаштва у "очаравајући круг" успона.

Кина по економској динамици тренутно оставља иза себе чак и Јапан. То јој је први предвидео Нехру, дивећи се "отворености духа" Кинеза. Они лако излазе на крај с постулатима свих врста. Дилему – да ли реформа води у "социјализам или капитализам кинеске обојености" Денг Сјаопинг је лако решио: "Дозволите да прво направимо друштво благостања, па ћемо му онда наденути име". С поставком "једна земља – два система" Кина је створила основу за повратак Хонгконга матици.

Индија је по стицању независности засновала "мешовиту привреду" у којој упоредо послују приватна и државна предузећа, уз истовремено ослањање на план и тржиште. Верна Гандијевој поставци: "Ако нешто није нужно мењати, нужно је не мењати га", Индија се никада није одрицала ни тржишта, ни плана, ни улоге државе. Спроводи "разинвестирање" уместо "приватизације".

Неко ће упитати – који систем има више шанси на успех?

Индију упоређују са слоном, а Кину са змајем. Слон иде споро али сигурно. Змај иде жустро, али више ризикује. Змај добија трку на краћој стази. Питање је ко ће добити маратон, истиче др Бабић и додаје да и једна и друга прича имају заједнички именитељ – државу.

Заступници "невидљиве руке" тржишта и данас анатемишу улогу државе у привреди. Светска банка је у студији из 1993. државу означила једним од најважнијих чинилаца азијских "привредних чуда".

Јапан је показао да способни управљачи могу допринети развоју привреде више него најбољи економисти. Водећи јапански економисти и Банка Јапана тврдили су да Јапан нема упоредних предности за развој аутомобилске индустрије. Министарство за међународну трговину и индустрију одлучило је да Јапан ипак развија ову индустрију. Јапан је 1955. производио око 3.000 возила месечно. Данас само "Тојота" производи осам милиона возила годишње.

Шта то говори?