Knjiga o tri privredna čuda

Nekada okean siromaštva, Azija je danas na putu da postane središte svetske privrede. Kao što je i bila do srednjeg veka. Ekonomska istorija ne pamti da je u tako dugom vremenskom razmaku ijedno drugo područje imalo tako visoke stope privrednog rasta. Svetska banka je niz azijskih zemalja označila "privrednim čudom". Šta od njih možemo da naučimo – pitamo dr Blagoja Babića, profesora na Megatrend univerzitetu, čija je knjiga "Ekonomija Azije" objavljena baš ovih dana.

U zemljama istoka uspevaju svi obrasci razvoja u svim političkim sistemima. Vođstva ovih zemalja pošla su od postavke da glavnu društvenu nevolju, nezaposlenost, mogu savladati samo industrijalizacijom. Istovremeno, napominje dr Babić, one su kuburile i sa kapitalom, ali su to pitanje sve odreda rešavale izborom strategije razvoja i uvozom kapitala.

Azijske zemlje, kaže, rano su napustile strategiju "usiljenog razvoja", koja je "gurala" tešku industriju, kapitalom visokointenzivnu, s relativno malo radne snage i niskom profitnom stropom. Prešle su na strategiju "uporednih prednosti" – razvoj lake industrije, koja upošljava mnogo jeftine radne snage, zahteva malo kapitala i ima visoku profitnu stopu. Ovde su azijske zemlje postigle visoku konkurentnost i obimnu akumulaciju kapitala koji im je omogućio da se okrenu razvoju teške industrije.

Japan i Južna Koreja svoja "privredna čuda" ostvarili su bez stranih ulaganja. Oslanjali su se na domaću štednju i pozajmljeni kapital. U Južnoj Koreji državna i privatna preduzeća podelili su rizik u investiranju. Državne banke su stranim kreditorima garantovale zajmove domaćim preduzećima. Uslov je bila uspešnost na tržištu, osobito svetskom.

Kina je politikom "otvorenih vrata" privukla više od 800 milijardi dolara stranih ulaganja, od čega su 80 odsto potiče od prekomorskih Kineza.

Ekonomska nauka, kaže naš sagovornik, nije japanskoj privredi predviđala svetlu budućnost. Po teoriji lokacije, izglede za razvoj industrije imaju samo zemlje bogate prirodnim blagom – rudama i izvorima energije. Japan uvozom pokriva gotovo sve potrebe u energiji i sirovinama, a 60 odsto hrane kupuje po svetu. Kako je ipak uspeo? Odgovor je poznat: red, rad, znanje i štednja. Od uvezenih sirovina izrađuju se visokokonkurentni proizvodi za svetsko tržište i stiču devize nužne za uvoz sirovina, energije, tehnologije i hrane. Tako je Japan prešao iz "začaranog kruga" siromaštva u "očaravajući krug" uspona.

Kina po ekonomskoj dinamici trenutno ostavlja iza sebe čak i Japan. To joj je prvi predvideo Nehru, diveći se "otvorenosti duha" Kineza. Oni lako izlaze na kraj s postulatima svih vrsta. Dilemu – da li reforma vodi u "socijalizam ili kapitalizam kineske obojenosti" Deng Sjaoping je lako rešio: "Dozvolite da prvo napravimo društvo blagostanja, pa ćemo mu onda nadenuti ime". S postavkom "jedna zemlja – dva sistema" Kina je stvorila osnovu za povratak Hongkonga matici.

Indija je po sticanju nezavisnosti zasnovala "mešovitu privredu" u kojoj uporedo posluju privatna i državna preduzeća, uz istovremeno oslanjanje na plan i tržište. Verna Gandijevoj postavci: "Ako nešto nije nužno menjati, nužno je ne menjati ga", Indija se nikada nije odricala ni tržišta, ni plana, ni uloge države. Sprovodi "razinvestiranje" umesto "privatizacije".

Neko će upitati – koji sistem ima više šansi na uspeh?

Indiju upoređuju sa slonom, a Kinu sa zmajem. Slon ide sporo ali sigurno. Zmaj ide žustro, ali više rizikuje. Zmaj dobija trku na kraćoj stazi. Pitanje je ko će dobiti maraton, ističe dr Babić i dodaje da i jedna i druga priča imaju zajednički imenitelj – državu.

Zastupnici "nevidljive ruke" tržišta i danas anatemišu ulogu države u privredi. Svetska banka je u studiji iz 1993. državu označila jednim od najvažnijih činilaca azijskih "privrednih čuda".

Japan je pokazao da sposobni upravljači mogu doprineti razvoju privrede više nego najbolji ekonomisti. Vodeći japanski ekonomisti i Banka Japana tvrdili su da Japan nema uporednih prednosti za razvoj automobilske industrije. Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju odlučilo je da Japan ipak razvija ovu industriju. Japan je 1955. proizvodio oko 3.000 vozila mesečno. Danas samo "Tojota" proizvodi osam miliona vozila godišnje.

Šta to govori?