Један ђак – 220 оџака

Мајдан под Рудником – У Горњој Врбави и Горњој Црнући, на путу Горњи Милановац – Крагујевац, и у Мајдану под јужним падинама планине Рудник, деценијама су радиле четвороразредне школе. Данас су постале једноразредне. А у том једном једином разреду у свакој од ове три школе учи само по један ђак.

Били смо, пре неки дан, у мајданској школи. Дочекали су нас: учитељица Верка Вуковић, „теткица“ Зора која брине о хигијени, првачић Сара Поповић и предшколац Виолета Јовичић.

– Овде сам учитељица осам година и увек сам имала по седам-осам ученика. Прошле школске године сам испратила троје четвртака, а ове учим само Сару и подучавам Виолету која ће на јесен у први разред. Од идућег септембра имаћу два ђака и три предшколца. У ствари, имаће их моја наследница, пошто ћу вероватно отићи у пензију – каже учитељица Верка.

Општински начелник задужен за сеоске месне заједнице Трифун Пауновић нам саопштава податак да у Мајдану има око 220 кућа на којима се (још) диме оџаци. Баш невесело: 220 оџака – један ђак! Ето, и то је један од „дарова“ цивилизације.

– Кад сам пошао у први разред, 1958. године, овде је врило као у кошници. У четири разреда 150 ученика, у свакој од две учионице по 70-80 ђака и по један учитељ. Није ни то било добро, али тако је морало, јер школа има само две учионице, а недостајало је и школованих учитеља. Данас је вишка и учионица и учитеља, а мањак ђака – сећа се шездесетдвогодишњи Слободан Борисављевић.

Сара Поповић путује од куће до школе један и по километар увек у друштву – са својом учитељицом.

– Учитељица и ја живимо близу, куће су нам крај Ибарске магистрале. Ујутру се сачекамо на поласку и заједно дођемо у школу. Заједно се, после часова, враћамо кући, док предшколку Виолету колима довози и одвози њен тата – одговара Сара на наше питање.

Учитељица хвали своју једину ученицу: одлично учи, пажљива је на часу, највише се радује часу математике. Узор је Виолети која већ зна да чита и пише и обећава да ће, такође, бити одличан ђак. У њиховој учионици је у два реда по три клупe, таман за 12 ђака, али само је једна скамија попуњена. Зидови су стална изложба цртежа ранијих генерација. Над њима урамљен општински амблем – стилизована слика Таковског грма. У углу пуцкета тучана пећ на дрва.

У овако патуљастим школама, новинаре највише занима како изгледа час физичког.

– Лепо – каже учитељица Верка. – Тада нас је највише. На двориште изађу обе девојчице и ја са њима, и „теткица“ Зора одложи метлу и придружи нам се. Ако је хладно или снег као сад, онда померимо клупе до зидова и играмо се у учионици.

Сара набраја чега се све играју: фудбала, између две ватре, жмурке, па врућих кромпирића... Никад нисмо чули за игру „врући кромпирићи“, па нам првачић потанко објашњава како се то ради. Схватили смо само толико да је то игра лоптом, али ништа више од тога.

У школском ходнику смо избројали девет лопти различите величине и помислили: боље би било да је девет ђака а једна лопта.