Мржњом према ЕУ радикали освајају гласове

Катастрофа наступа за шест месеци… Европа се суочава с најопаснијим феноменом... Понављају нам се тридесете године прошлог века… Фашизам куца на врата Европе... Екстремни национализам ће разорити ЕУ...

Политичари умерене левице и деснице као да се утркују у давању оваквих алармантних изјава којима желе да скрену пажњу на растућу популарност партија крајње деснице у Европи пред мајске изборе за посланике Европског парламента (ЕП). Страх европских народњака и социјалиста је у појединим прогнозама да би на тим изборима 25, ако не и 30 одсто посланичких места освојили Французи који негирају Холокауст, аустријски и холандски антиисламисти, мрзитељи Рома из Мађарске, пољски ксенофоби, грчки неонацисти који тероришу имигранте, фламански сепаратисти, италијански расисти и популисти, као и Британци који желе да спрече прилив имиграната у Европу потапањем бродова којима избеглице долазе.

Досад је већина у ЕП њих маргинализовала и није их пуштала на кључне положаје и у важне комитете. Али, уколико направе добар резултат и при том се уједине, одлуке ЕП би и те како зависиле од тога шта мисли француски Национални фронт, грчка „Златна зора”, холандска Партија слободе, аустријска Слободарска партија, италијанска Лига за Север, Британски национални фронт, Странка за независност Уједињеног Краљевства, Прави Финци, мађарски Јобик, бугарска Атака...

Припадници грчке „Златне зоре” испред седишта полиције у Атини Фото Ројтерс

Аналитичари, међутим, истичу да су ове странке крајње деснице веома различите и да ће веома тешко доћи до сагласја. Чак и они који су већ постигли предизборни пакт, попут Националног фронта Марин ле Пен и Партије слободе Херта Вилдерса, деле огромне разлике. Док је политика Ле Пенова хомофобична и антисемитска, Вилдерс се отворено залаже за права хомосексуалаца, а при том је проционистички настројен док му је мржња усмерена на муслимане. Али, оно што спаја Вилдерса, Ле Пенову и остале крајње десничаре јесте критика, а често и мржња према Европској унији.

Иако је економска криза покренула раст подршке десним радикалима, већина историчара указује да ипак живимо у другачијем свету и да актуелна ситуација не враћа Европу у фашизам. Према оцени Ричарда Оверија, професора историје на Ексетерском универзитету, фашизам с великим ф био је феномен двадесетих и тридесетих, и то је био револуционарни покрет који је наметао насилни империјализам и обећавао нови друштвени поредак.

„Ништа слично данас не постоји. Данас су десничарске странке засноване на идеји страха – страха од имиграције, страха од странаца и страха од тога да ће нас ’европеизирати’. Оне немају визију новог друштвеног поретка, нити могу да јавно заговарају свргавање демократске власти од стране једног ауторитарног режима. Ово је протест уплашених људи”, сматра Овери.

Стварне узроке тог страха људи, који доводи до раста нетолеранције а самим тим и раста подршке расистима и ксенофобима разних боја, владајуће елите у Европи засад не виде у својим поступцима. Штавише, у борби против екстремне деснице они почињу да их имитирају па тако социјалистичка влада Франсоа Оланда јача мишиће на прогону петнаестогодишње Ромкиње док поједини посланици немачких демохришћана тврде да „ислам није део традиције и идентитета Немачке и да стога за ислам нема места у Немачкој”.

И док је минулих година умерена десница изјавама покушавала да личи на ултрадесничаре, крајња десница је успела да присвоји нове бираче тако што је свој екстремизам представила у увијенијој форми, а потом је почела да се залаже за нешто што су суштински идеје левице – обуздавање мера штедње, равномерна расподела терета кризе, непродужавање радног века, раније пензионисање, непродужавање радне недеље и несмањивање права радника. Овом тактиком десни радикали подршку лове у евидентној разочараности грађана економском ситуацијом, а да при том из своје политике не избацују традиционалне жртвене јарце, попут Рома, Јевреја, хомосексуалаца и имиграната.

Колико год се по бриселским кулоарима говорило о томе како је неопходно спречити продор крајње деснице, не постоји паневропски одговор на јачање подршке расистима, неофашистима, ксенофобима и десничарским популистима. У већини европских земаља у којој је на снази пропорционални изборни систем, а у којем коалиционе владе бивају неписано правило, присуство крајње десница у парламенту бива неминовно.

Главна недоумица за велике партије је да ли да крајњу десницу изолују у такозвани санитарни кордон или да је прихвате и укључивањем у вршење власти смање њену популарност јер оне неће испунити своја екстремна обећања.

Некадашњи италијански премијер Силвио Берлускони је моћ крајње деснице у Италији умањио управо тиме што ју је довео на власт. Прво је „неофашистички” Национални савез Ђанфранка Финија увео у власт а потом га апсорбовао у своје партију. С друге стране, сепаратистима у Лиги за Север је дао министарство унутрашњих послова, тако да је после тог учешћа у власти ова расистичка партија преполовила своју популарност тако да је ове године на изборима освојила само 4,1 одсто гласова.

Стратегијом да крајњу десницу најбрже слаби то када им се препусти део власти послужили су се и холандски народњаци Марка Рутеа који је 2010. пристао да антиисламска Партија слободе Херта Вилдерса подржава његову мањинску владу. Иако му је на пола мандата Вилдерс измакао премијерску фотељу, на превременим изборима 2012. подршка Вилдерсовој антиисламској политици пала је са 17 на 10 одсто.

У Пољској крајња десница, препуна антисемитских, антинемачких и ултракатоличких ставова, постала је део највеће опозиционе десничарска странке Право и правда, док је у Словачкој повремено учествовала у власти.

Насупрот томе, у Француској, Белгији и Аустрији, велике странке умерене деснице и левице стављају крајњу десницу у санитарни кордон. Најпознатији пример је када су у другом кругу председничких избора 2002. француски левичари јавно подржали конзервативца Жака Ширака, само да не би вођа Националног фронта Жан-Мари ле Пен постао председник. И у белгијској регији Фландрији су фламански сецесионисти из странке „Фламански интерес” спречени „санитарним кордоном”, док се слично дешава годинама и на нивоу централне владе Аустрије иако Слободарска странка држи локалну власт у појединим деловима земље.

Санитарни кордон је довео, међутим, до тога да „Фламански интерес” само јача и да је у једном тренутку постао најјача странка у фламанском парламенту, док су аустријски слободари крајем прошлог века постали друга по снази аустријска партија. Тада је аустријски канцелар Волфганг Шисел прекршио неписани договор и увео је покојног Јерга Хајдера у владу 1999. Међутим, Аустрија се због тога нашла под санкцијама ЕУ тако да влада није дуго потрајала а слободари ни сада нису пожељни партнер у влади иако су на изборима ове године освојили сваки пет глас.

Управо ова стратегија, уз застрашивање јавности, чини се да је за водеће партије Европе једини начин којим планирају да сузбију нарастајућу подршку ултрадесничара. Међутим, у том плашењу бирача европски политички мејнстрим превиђа чињеницу да је „лек” управо у њима. Превиђају то да различите ставове ових непожељних политичара уједињује једино – мржња, жестока критика и борба против ЕУ онакве каква је сада. Борба против ЕУ у којој „диктатори из Брисела” захтевају строге мере штедње, у којој одлучивање у европским институцијама болује од мањка демократије, а у трци за економским растом европске земље растачу своје моделе социјалне заштите.

У тој ситуацији у којој европска умерена левица нема никакве идеје, док се умерена десница води искључиво заштитом интереса крупног капитала, разочараност грађана ЕУ ће само да буја а доследна анти-ЕУ политика донеће крајњој десници само још већу подршку бирачима на мајским европским изборима.