Покретачки дух авангарде

Чудни, мистични, оригинални, несвакидашњи, емотивни, провокативни и често несхватљиви перформанси после узлета 60-их и 70-их година, и каснијег дубоког сна авангарде, све чешће се пењу на позорнице и тргове Београда. Уметничка форма на маргинама културе није инкорпорисана у домаћи мејнстрим, али се изводи на улицама, у галеријама, музејима, фабричким халама. Постало је јако важно приближити ову уметничку форму све заинтересованијој публици.
Управо то су учиниле др Александра Јовићевић и Ана Вујановић на недавном предавању "Би/колатерални увод у студије перформанса" у Народној библиотеци Србије, говорећи о овом културном феномену, уз помоћ Бранислава Јаковљевића, професора на Универзитету Станфорд, Ане Виленице, историчарке уметности и перформерке, и Дејана Илића, издавача њихове књиге "Увод у студије перформанса".

Књига "Увод у студије перформанса" послужила је као основа разговара на тему перформанса. Др Александра Јовићевић, редовни професор на Факултету драмских уметности у Београду, и Ана Вујановић, фриленс теоретичарка у области извођачке културе, приредиле су овим издањем и својеврсни уџбеник својим студентима.

– У Србији је театар традиционалан, а факултети конзервативни. Истраживање које смо спровеле у књизи "Увод у студије перформанса" маргинално је у контексту српског академског поља, али се нама чинило да треба разјаснити овај феномен. Судећи према мом искуству као студента и предавача, на нашим академијама су студије историје естетике и уметничких форми јалове, а представе заостале за светским дешавањима. То не значи да у Београду никада није ни рођена ниједна прогресивна уметничка идеја, сетимо се само извођачке групе А3 која се појавила 60-их година прошлог века, и чувене Марине Абрамовић која почиње да ствара 70-их, и наравно Битефа, подсетила је Вујановић, указавши на чињеницу да се постмодерна извођачка форма перформанс примала чак и на јако традиционалном домаћем уметничком тлу.

Књига двеју ауторки осветљава настанак, развој и трансформације уметничког перформанса који "може бити соло или групни, са или без пратећег сценског апарата: светла, музике или визуелних предмета које је направио сам уметник или група уметника. Исто тако може да буде изведен на различитим местима – од уметничке галерије, позоришта, музеја, до било ког алтернативног простора или амбијента".

Перформанс као модерна извођачка форма у којој перформери мало говоре, а много се крећу, изражавају се кроз мимику и покрет који се комбинују уз слику и звук, може бити изведен само једном или поновљен сто пута, али би увек морао да буде покретачки, скроз и по свему окренут гледалишту.

– Критика друштва, јасан став и социјални активизам одликују перформансе. То је јако важно у овом времену изгубљених идеологија када је немогуће разазнати по чему се политичке странке уопште разликују. Данашња уметност не трпи временску дистанцу, и перформери се одмах бацају на посао. Перформанси које сам ја гледала и обрађивала у књизи су забавни и поучни, а то су две основне функције уметности, спомињане још код Аристотела и Брехта – казала је др Александра Јовићевић, која је докторске студије завршила у Њујорку.

Стенфордски професор Бранислав Јаковљевић донео је свеже информације о уметничкој сцени Америке, у којој се, како је рекао, перформанс све више проучава на универзитету, постдипломци су посебно заинтересовани за предавања о овој области, а факултети прилично зарађују од катедри за извођачке уметности.