Познати писци "непознати" нацисти

После шокантног признања Гинтера Граса, знаменитог писца, нобеловца и "савести нације", тек након шездесет година, да је концем рата, кратко време, носио ес-ес униформу, нови шокови у немачкој политичкој и интелектуалној јавности: откривено је да су такође веома звучна имена, Грасове колеге, Зигфрид Ленц и Мартин Валзер, као и познати кабаретист Дитер Хилдебрант, имали партијске књижице нацистичке странке!

До новог, неугодног открића дошао је најпре магазин "Фокус", чији новинари су завирили у картотеку централног архива нацистичке странке у Берлину, који је од 1994. године отворио врата истраживачима, новинарима и званичним органима, али и непосредно, уз одређене (пред)услове заинтересованим особама.

Те године је, наиме, Берлински документациони центар прешао из америчких "руку" у надлежност немачког Савезног архива. Американци су од 1945. држали под кључем преко једанаест милиона партијских, нацистичких досијеа смештених на 14.800 метара регала!

Из те мрачне нацистичке заоставштине израњале су повремено, и најчешће "програмирано", на светлост дана "запаљиве" информације које су утицале на политичке судбине неких познатих и утицајних личности.

Има оних који верују да је такво откриће 1994. зауставило дугогодишњег шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера на путу ка, формално и протоколарно, највишем положају у земљи, председнику републике: у јавност је "процурела" информација да је Геншер био члан нацистичке странке, што се до тада није знало.       

Магазин "Фокус" је управо обелоданио да су писци "првог реда" Зигфрид Ленц (1926) и Мартин Валзер (1927) и познати кабаретист Дитер Хилдебрант (1927) били од 20. априла 1944. године чланови нацистичке партије. Тог дана су исписани партијски картони и окончан поступак започет 12. јула 1943. (Ленц), односно 30. јануара 1944. (Валзер) и 19. фебруара 1944. (Хилдебрант).

Ленц, Валзер и Хилдебрант тврде да за то уопште нису знали, да никад нису подносили захтев за пријем у нацистичку партију и да им, такође, никад није уручена партијска књижица.

То је највероватније, каже Хилдебрант, кад је он у питању, био "поклон" шефа хитлерјугенда у његовом месту "поводом 55. фиреровог рођендана". Он тврди да је читава генерација његових вршњака, који су укључени као последња резерва у рат и помоћ противваздушној одбрани, аутоматски из хитлерјугенда преведена у – партију.

Слично је и објашњење Мартина Валзера. Он се позива на упутство Хитлеровог секретара Мартина Бормана које је давало могућност годиштима 1926. и 1927. да се пре уобичајеног рока, и пунолетства, определе којој организацији ће припадати, Хитлеровом подмлатку или нацистичкој странци. И Валзер тврди да је и у његовом случају, и без његовог знања, примењен аутоматизам.

Историчари чија специјалност је управо то време и, посебно, нацистичка партија, међутим, око тога се споре. Једни тврде да је, у неким случајевима и у неким срединама, аутоматизам код уписивања у чланство нацистичке странке био могућ, други искључују такву могућност. Ови последњи скрећу пажњу на део већ споменутог Бормановог упутства који прецизира да ће се свако понаособ из споменутих годишта (1926. и 1927) изјашњавати и опредељивати жели ли да остане у хитлерјугенду или да "напредује".    

Ленц, Валзер и Хилдебрант су "обогатили" листу истакнутих личности са закаснелим открићима о њиховој нацистичкој прошлости. На тој листи су се, поред осталог, нашли познати историчари Мартин Бросцат, дугогодишњи директор Института за савремену историју, и Фриц Фишер, затим, већ споменути, дугогодишњи министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер, па нобеловац Гинтер Грас, угледни германист Валтер Хелерер, филозоф и етичар Валтер Јенс и оснивач Научног колеџа у Берлину Петер Вапневски.