Наш човек из Тексаса

Викиликс нам ових дана поново открива тајне податке о томе како наши људи, односно овдашње организације (попут „Канваса“, Центра за примењену ненасилну акцију и стратегију, са седиштем у Београду, насталог на рушевинама ,,Отпора”), настављају да утичу на важна светска збивања. Џулијан Асанж твитовао је почетком децембра да „Отпор” (који, како је додао, „подржавају САД“) изгледа учествује у демонстрацијама у Украјини против Виктора Јануковича.

О међународним активностима „Отпора”, то јест „Канваса“ Срђе Поповића, некадашњег лидера „Отпора”, највише смо сазнали када је „Викиликс” у фебруару 2012. објавио више од пет милиона мејлова „глобалне обавештајне“ компаније Стратфор из Тексаса, кoja je подацима снабдевала америчку војску и обавештајне службе.За место под медијским сунцем изборила се за време бомбардовања Југославије, помоћу сајта„Косовски кризни центар“ који је свакодневно објављивао податке и мапе о метама НАТО у Србији, положајима српске војске и противракетне одбране. У мрежи сарадника Стратфора налазио се и Срђа Поповић ког је на вези држао аналитичар Марко Папић

„Још увек зависе од финансирања САД и њихов посао је да иду по свету и руше диктаторе и аутократске режиме (оне које Сједињене Државе не воле)“. Тако Папић препоручује шефовима „Канвас”, чије чланове описује као веома импресивну групу момака, и додаје: „Када су искоришћени на прави начин, моћнији су од оперативне јединице на носачу авиона“.

„Претерује“, одговорио је Срђа Поповић на Папићеве опаске, а као „аргумент“ наводи да ,,Канвас” има само 80 квадрата на Новом Београду. Чланови ове организације су, међутим, по сопственом признању, протеклих десетак година били присутни у неколико десетина земаља у којима су њихове услуге биле од користи у подизању локалних буна. Украјина је једна од земаља у којима је ова организација деловала, али и Грузија, Белорусија, Мексико, где су обучавали противнике Уга Чавеза, Египат, Тунис, Блиски исток, где су недавно упућивали сиријске активисте против Башара Ел Асада у методе „ненасилног отпора”. Ове методе нису сами измислили, већ су их преузели од њиховог идеолога, Џина Шарпа, чија је књига „Од диктатуре до демократије” (преведена на двадесетак језика, укључујући и српски) послужила као приручник за подизање побуна. Шарпа, који је прву књигу о политици ненасилних акција написао још 1973, називају „Макијавелијем ненасилног отпора”. У својим књигама је детаљно описао акције за рушење режима, све до лупања у шерпе и кампања са шаљивим порукама. На сајту његовог института (,,Алберт Ајншајн”) пише да је инспирисао литванске, латвијске и естонске владе почетком 90-их у борби против совјетске власти, и наводи се изјава бившег литванског министра одбране да би „радије имао ову књигу него нуклеарну бомбу”. Шарпов водич за подизање револуција инспирисао је потом „Отпор”. Елан студентских демонстрација и аутентични бунт против режима Слободана Милошевића искоришћен је за стварање „soft power”, мекане силе која изнутра утиче на промену режима. Реч је о америчкој политици подршке покретима и организацијама за које се процењује да раде у њиховом интересу. „Отпор” је био само једна од ових организација.

„Њујорк Тајмс” је 2000. писао да је између 1998. и 2000. године „Отпор” примио три милиона долара од Националне задужбине за демократију (НЕД), 1,8 милиона долара од Међународног републиканског института (ИРИ) и неколико хиљада долара од Америчке агенције за међународни развој (УСАИД). О намерама ових организација, које делом финансира амерички Конгрес, најбоље говори изјава првог председника НЕД-а, Алена Венштајна из 1991: „Већи део онога што сада радимо је пре 25 година тајно радила ЦИА”.

У мејлу од 30.јануара 2011, на опаску Џорџа Фридмана, оснивача „Стратфора”, да није сигуран колико је „Отпор” био самосталан у планирању, јер је „Србија била поражена земља која је покушавала да се додвори својим непријатељима”,Папић објашњава да су се „америчке обавештајне агенције укључиле касније, покушавајући да извуку корист од српске револуције”.

У жижу интересовања „Канвас” је дошао након арапског пролећа и преврата у Египту, Тунису, Либији, где су се појавили исти симболи и примењене исте методе „Отпора” као што је претходно био случај у источној Европи. Западни медији су брзо видели везу са организацијом са седиштем у Београду и Срђа Поповић је у репортажама страним телевизијама објашњавао како је обучавао египатске „отпораше”.

Није, међутим, било познато да је Поповић слао податке о египатским активистима Марку Папићу у „Стратфору”. И не само о египатским. У мејлу од 30. јануара 2011 Папић пише: „Обучавали су неке женске активисткиње из Ирана у Азербјеџану. (…) Обавештавају ме о Венецуели кроз сигурне канале”. У „сигурним каналима” Поповић, који се води под шифром СР501, анализира за „Стратфор” студентске протесте против Уга Чавеза. Овај „професионални револуционар”, како га назива Папић, извештава „Стратфор” и о ситуацији у Србији, као што показује мејл од 29. јула 2008. године, у коме говори о „националистичким демонстрацијама које су послале у свет ружну слику о Србији”

Његова преписка са Папићем се некада одвија на српском језику, као када у децембру 2010. коментарише одлуку српске владе да бојкотује доделу Нобелове награде за мир кинеском дисиденту Лију Сјаобоу: „Ми узели награду данас овде у Данској а ови наши дебили бојкотују Нобелову не би ли се ушлихтали Кинезима за прошлу годину и Ахтисарија”.