Naš čovek iz Teksasa

Vikiliks nam ovih dana ponovo otkriva tajne podatke o tome kako naši ljudi, odnosno ovdašnje organizacije (poput „Kanvasa“, Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategiju, sa sedištem u Beogradu, nastalog na ruševinama ,,Otpora”), nastavljaju da utiču na važna svetska zbivanja. Džulijan Asanž tvitovao je početkom decembra da „Otpor” (koji, kako je dodao, „podržavaju SAD“) izgleda učestvuje u demonstracijama u Ukrajini protiv Viktora Janukoviča.

O međunarodnim aktivnostima „Otpora”, to jest „Kanvasa“ Srđe Popovića, nekadašnjeg lidera „Otpora”, najviše smo saznali kada je „Vikiliks” u februaru 2012. objavio više od pet miliona mejlova „globalne obaveštajne“ kompanije Stratfor iz Teksasa, koja je podacima snabdevala američku vojsku i obaveštajne službe.Za mesto pod medijskim suncem izborila se za vreme bombardovanja Jugoslavije, pomoću sajta„Kosovski krizni centar“ koji je svakodnevno objavljivao podatke i mape o metama NATO u Srbiji, položajima srpske vojske i protivraketne odbrane. U mreži saradnika Stratfora nalazio se i Srđa Popović kog je na vezi držao analitičar Marko Papić

„Još uvek zavise od finansiranja SAD i njihov posao je da idu po svetu i ruše diktatore i autokratske režime (one koje Sjedinjene Države ne vole)“. Tako Papić preporučuje šefovima „Kanvas”, čije članove opisuje kao veoma impresivnu grupu momaka, i dodaje: „Kada su iskorišćeni na pravi način, moćniji su od operativne jedinice na nosaču aviona“.

„Preteruje“, odgovorio je Srđa Popović na Papićeve opaske, a kao „argument“ navodi da ,,Kanvas” ima samo 80 kvadrata na Novom Beogradu. Članovi ove organizacije su, međutim, po sopstvenom priznanju, proteklih desetak godina bili prisutni u nekoliko desetina zemalja u kojima su njihove usluge bile od koristi u podizanju lokalnih buna. Ukrajina je jedna od zemalja u kojima je ova organizacija delovala, ali i Gruzija, Belorusija, Meksiko, gde su obučavali protivnike Uga Čaveza, Egipat, Tunis, Bliski istok, gde su nedavno upućivali sirijske aktiviste protiv Bašara El Asada u metode „nenasilnog otpora”. Ove metode nisu sami izmislili, već su ih preuzeli od njihovog ideologa, Džina Šarpa, čija je knjiga „Od diktature do demokratije” (prevedena na dvadesetak jezika, uključujući i srpski) poslužila kao priručnik za podizanje pobuna. Šarpa, koji je prvu knjigu o politici nenasilnih akcija napisao još 1973, nazivaju „Makijavelijem nenasilnog otpora”. U svojim knjigama je detaljno opisao akcije za rušenje režima, sve do lupanja u šerpe i kampanja sa šaljivim porukama. Na sajtu njegovog instituta (,,Albert Ajnšajn”) piše da je inspirisao litvanske, latvijske i estonske vlade početkom 90-ih u borbi protiv sovjetske vlasti, i navodi se izjava bivšeg litvanskog ministra odbrane da bi „radije imao ovu knjigu nego nuklearnu bombu”. Šarpov vodič za podizanje revolucija inspirisao je potom „Otpor”. Elan studentskih demonstracija i autentični bunt protiv režima Slobodana Miloševića iskorišćen je za stvaranje „soft power”, mekane sile koja iznutra utiče na promenu režima. Reč je o američkoj politici podrške pokretima i organizacijama za koje se procenjuje da rade u njihovom interesu. „Otpor” je bio samo jedna od ovih organizacija.

„Njujork Tajms” je 2000. pisao da je između 1998. i 2000. godine „Otpor” primio tri miliona dolara od Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), 1,8 miliona dolara od Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) i nekoliko hiljada dolara od Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). O namerama ovih organizacija, koje delom finansira američki Kongres, najbolje govori izjava prvog predsednika NED-a, Alena Venštajna iz 1991: „Veći deo onoga što sada radimo je pre 25 godina tajno radila CIA”.

U mejlu od 30.januara 2011, na opasku Džordža Fridmana, osnivača „Stratfora”, da nije siguran koliko je „Otpor” bio samostalan u planiranju, jer je „Srbija bila poražena zemlja koja je pokušavala da se dodvori svojim neprijateljima”,Papić objašnjava da su se „američke obaveštajne agencije uključile kasnije, pokušavajući da izvuku korist od srpske revolucije”.

U žižu interesovanja „Kanvas” je došao nakon arapskog proleća i prevrata u Egiptu, Tunisu, Libiji, gde su se pojavili isti simboli i primenjene iste metode „Otpora” kao što je prethodno bio slučaj u istočnoj Evropi. Zapadni mediji su brzo videli vezu sa organizacijom sa sedištem u Beogradu i Srđa Popović je u reportažama stranim televizijama objašnjavao kako je obučavao egipatske „otporaše”.

Nije, međutim, bilo poznato da je Popović slao podatke o egipatskim aktivistima Marku Papiću u „Stratforu”. I ne samo o egipatskim. U mejlu od 30. januara 2011 Papić piše: „Obučavali su neke ženske aktivistkinje iz Irana u Azerbjedžanu. (…) Obaveštavaju me o Venecueli kroz sigurne kanale”. U „sigurnim kanalima” Popović, koji se vodi pod šifrom SR501, analizira za „Stratfor” studentske proteste protiv Uga Čaveza. Ovaj „profesionalni revolucionar”, kako ga naziva Papić, izveštava „Stratfor” i o situaciji u Srbiji, kao što pokazuje mejl od 29. jula 2008. godine, u kome govori o „nacionalističkim demonstracijama koje su poslale u svet ružnu sliku o Srbiji”

Njegova prepiska sa Papićem se nekada odvija na srpskom jeziku, kao kada u decembru 2010. komentariše odluku srpske vlade da bojkotuje dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou: „Mi uzeli nagradu danas ovde u Danskoj a ovi naši debili bojkotuju Nobelovu ne bi li se ušlihtali Kinezima za prošlu godinu i Ahtisarija”.