АВНОЈ у Базелу

Живимо у републици без Дана Републике и у држави која као нулти час славидатум у вези са монархијом. Ни у региону нема много више сећања на датум res publica када је срушена власт по милости божјој. Ваљда је то и реалност, ако већ није умност. Али није свуда тако.

Ево изузетка. Педесетак студената источноевропских студија су са својим наставницима у Базелу 29. новембра ове године извели занимљиву приредбу и перформанс „Пионири малени“, а све у част пропале државе. Пространи преуређени подрум института био је те вечери препун ex Yu иконографије: тробојница са звездом, пионирске мараме, фотографије. Чуло се „Бијело дугме“, „Македонско девојче“, Балашевић и србијанско коло. Пре журке је организована расправа поводом 70 година оснивања друге Југославије. У њој су поред писца ових редова учествовали професори из Базела: Љиљана Рајнковска, Наташа Мишковић, Татјана Симеуновић и Борис Превишић. Иако су учесници деловали реалистички, студенти, потомци житеља са овог простора, били су романтично радознали и помало носталгични.

Нешто је другачија била атмосфера на предавањима која сам исте седмице држао на универзитетима у Фрајбургу, Базелу и Цириху. Овде у дискусијама носталгије није било. Знатижеља је била центрирана око питања како је уопште толико дуго могла функционисати вишенационална држава која је деведесетих у Европи постала синоним прогона и геноцида. Било је сагласности о томе да о Југославији има доста стереотипа, а немачке колеге су добро примиле образложење тезе да је Тито био последњи Хабзбург и вирус лагера. У Фрајбургу, граду филозофа Мартина Хајдегера, колеге су ми причале да је овај чувени фрајбуршки ректор обавезао своје кћери на то да и њихови мужеви носе презиме Хајдегер. Нису знали да ми кажу да ли је преименованим зетовима сметало то што је таст величао Хитлера. Овде је у публици било мање наших студената и наставника, па и због тога нисам сигуран да сам много успео у проблематизовању бриселске антитоталитарне културе сећања на југословенски социјализам. Швајцарске наочари су биле донекле другачије. У Цириху су професори Нада Бошковска и Јероним Перовић прилично реално процењивали стање у региону, а већина колега је била доста критична према новим усташлуцима у Хрватској. Циришке колеге су ме одвеле до зграде са спомен-плочом на којој стоји да је ту Лењин живео више од годину дана и показали ми библиотеку у којој је радио. Све то без ироније. У расправама су хрватски студенти свуда понајвише опонирали мојим тезама, уљудно, али без много емпатије. Понављали су да је Блајбург крунски злочин, али да, упркос томе, Тита не треба изједначавати са Југославијом. Југославија је, кажу, била комунизам. Није, одговарао сам, то је био социјализам. Дефинитивно пропала држава и tabula rasa, кажу. Није, узвраћао сам, то је био велики мултиетнички покушај. На приговоре да је Тито био бољшевик, одговарао сам: јесте био, али другачији. Био је и хедониста. Кроз смех смо се сложили да су аскете на власти опасније од хедониста. Сумњам да сам свима био уверљив говорећи да је шовинизам деведесетих углавном стизао одозго. Хрвати су ме понајвише исправљали да народ тамо није хтео Југославију. Бранио сам се да у новим социолошким истраживањима сећања обичних људи ни у Хрватској титоизам није лоше прошао. Питали су, која су то истраживања? Показивао сам им своју књигу „Сећање на титоизам“, али када о себи говорите понајмање сте убедљиви.

Како год било, о Дану Републике је сећање на Југославију у иностранству још увек присутно. Неки универзитети га чак обележавају пригодним дебатама. Док у мом семинару у Београду последњих година осећам млаку студентску засићеност расправама о Coca cola социјализму, напољу је разговор о Југославији био свежији.Вероватно и отуда што се у региону Дан Републике данас плански заборавља као дан тамнице или као дан илузије. Није овај датум више нигде нулти час. У Хрватској га је заменила „Олуја“, Србија се враћа устанцима и победама из Првог светског рата, Македонија још дубље свраћа у прошлост Александру Македонском. Нови празници лагано али неумитно октроишу нове истине о прошлости. Колико год нам ревидирана историја данас изгледала као конструкција, за пола столећа ће иста вероватно бити непобитна истина. Проток времена је често конструкцију и измишљотину претварао у истину снагом селективног заборава. Више, међутим, чуди то што данас нема отпора овом организованом ритму промене сећања код домаће интелигенције. Разум је попустио пред националним поносом.

Срећни људи имају лоше памћење и богато сећање. Другим речима, критични су према наметнутим групним сликама прошлости и кадри су да изграде самосталан однос према историји. Да ли смо у Београду и у овом погледу несрећнији од Базела?

Професор Филозофског факултета у Београду