Иван Мркић: Николић провео три сата са Обамом

Био сам на безброј скупова где су били светски лидери, али је ово било посебно јер је и повод симболичан. Дефинитивно је то био највећи скуп светских лидера у историји. Али смо сви ту били, пре свега, људи. Овако за „Политику”, сумира своје утиске са сахране јужноафричког лидера Нелсона Манделе, Иван Мркић, министар спољних послова Србије који је у Јоханесбург на одавање последње поште Мандели путовао са председником Томиславом Николићем.

„У Јужној Африци је таква традиција да они жале на посебан начин – кроз песму. Можете да замислите кад на оном огромном стадиону где је било светско првенство у фудбалу, где су сви ти државници, одјекне афричка песма која има елементе неког крика из дубине искона. То је нешто што само тамо можете да доживите. Кад крене нека песма сви почну да се лелујају у ритму. Тако они жале. Као да тиме васкрсавају Манделу. Од тога се заиста најежите. Та атмосфера је нешто што је незаборавно и драго ми је да смо ми били део тога”, препричава своје утиске министар Мркић.

Протоколом је било предвиђено да српска делегација на челу са председником Николићем после сахране три сата проведе у друштву у којем су између осталих били председник САД Барак Обама и његова супруга Мишел као и јапански престолонаследник Нарухита.

„Председник и ја били смо у друштву Обаме и његове супруге око три сата. За то време причало се о свему и свачему, али је то пре свега био један људски скуп. Није се много политизовало, разговарало се о обичним људским стварима. Наравно, увек има и помало политике. Наш председник је са Обамом поразговарао о неким политичким актуелностима, имали су један врло садржајан и пријатељски разговор. Они се знају одраније, тако да је то била пријатна конверзација. Као и са супругом председника Обаме”, прича Мркић.

У том друштву је био и јапански престолонаследник Нарухита, који се, како каже министар, не може ни у Јапану лако срести пошто је јапански царски протокол врло захтеван и у њему је све прецизно одређено. Николић се срео и са француским председником Франсоа Оландом са којим се упознао у Словенији, на Брду код Крања, а требало би поново да се виде у Француској.

„Нисам успео да сретнем руског представника тако да не знам ко је био од Руса. Али сам се видео са украјинским замеником премијера. Срели смо се и разговарали практично са читавом Африком, са многим председницима, од Нигерије до јужног Судана који је пре две године последњи стекао независност. Мандела нас је све тамо окупио. То окупљање, међутим, није уопште имало белег стандардних политичких контаката него је било једно људско окупљање где смо се сви сагнули и одали почаст великану”, каже Мркић.

Нашу земљу и Манделу, како истиче, везују многе ствари и зато смо тамо примљени као браћа.

„Мандела је нама био јако драг. Кад сам се запослио у министарству учествовао сам у оним механизмима који су помагали Афричком националном конгресу који је предводио Мандела, а у УН смо имали врло истакнуто место у Комитету за борбу против апартхејда. Некадашња Југославија је основала једно такво тело у УН. Он је наш пријатељ, био је против бомбардовања 1999. године, врло је отворено устао против таквог једног чина. Постоји милион веза између Србије и Манделе тако да ми имамо посебно место код њих. Већина у Африци доживљава Србију као наставак Југославије и то са добрим разлогом”, оцењује Мркић.

Српска делегација се током кратког боравка у Јужноафричкој Републици срела и са представницима српске заједнице. Како су чули од наших људи, ова заједница добро функционише, а ради и школа за нашу децу.