Кајсије за Москву

Миоковци – Тек што се јутро одомаћило у гранама миоковачких кајсија берачи су, бирајући рачве за ногоступ, кренули навише уз стабла по најбоље плодове. Откинута руком са гране, без флека и две трећине зрела, та воћка овде вреди и плаћа се 70 динара и одмах товари у шлепере за Москву, који ће још двадесетак дана крстарити између чачанског села и руске престонице.
Берба је тек почела, али се већ сада на повијеним гранама види да је род као у најбољим годинама. А које су то?

– Можда је баш ова најбоља, не памтим оволики принос – говори за "Политику" Вељко Илић (57) из Миоковаца, у воћњаку мало старијем од њега.

Иако затечен у великом послу, оставио је трактор, повео нас до берача и само показао руком. Има грана што су се саставиле са земљом, па само руке недостају.

– Код нас ових дана раде берачи из Бојника, њих једанаесторо. Дали смо им конак, спремамо храну и плаћамо 1.200 динара по дану – вели Мирослав Илић (35), Вељков син.

Илићи цене да ће са својих 500 родних дрвета сорте мађарска најбоља, у ове три седмице, скинути око шест вагона кајсија, од тога вагон и по браница за Русију. И наследник нема речи за берићет.

– Задовољни смо и родом и ценом. Поред извозне, предајемо и кајсију за сечење од које ће се правити компот, по цени од 40 динара. Осталу испоручујемо фабрици "Свислајон Таково" на отворен рачун, што значи да ће нам платити по цени која се изведе на крају, не мањој од 30 динара – објашњава Мирослав.

Он и отац наследили су део воћњака од Вељкове тазбине, али млађи Илић није дозволио да се остане на томе.

– Пре две године посадио сам, први у селу, 370 стабала сорте роксана, која стиже нешто касније. Велики принос очекује се већ у петој години. Наши стари нису много пазили на честину стабала, правећи велике размаке, а сада се сади 600 дрвета по хектару – додао је Мирослав.

Надничари су јуче ујутро с вољом ступили на дужност, иако су одмах видели колики их посао чека. Вођа групе пусторечких Рома, Бојан Катић (30), вели да се овако бори за живот:

– Били смо два месеца у Ритопеку на берби трешања, сад смо овде, после идемо у Блаце, у шљиве. Од овог динара храним породицу.

Док разговарамо, са дрвета нас слуша Бојанова супруга Тамара (21), ћути и бере златне плодове. Већ имају две ћерке и сина и изабрали су овај пут да им обезбеде хлеб, али се види да раде са ’алалом.

По броју стабала кајсија Миоковци су, вероватно, прво село у Србији. Завичајац Милош Обрадовић недавно је написао повесницу насеља па су за ту прилику седморица млађих воћара поуздано нашла да Миоковци имају 105 хектара под кајсијом. Тим рачуном идући, верује се да ће овог јула у атару, посебно погодном за кајсију, родити око 200 вагона.

На поздраву, Вељко Илић нас је испратио све до следеће куће и ту свратио код суседа Бранка Топаловића, на чашицу разговора. Његов део посла може и да причека, а зна да је у воћњаку оставио своју одмену Мирослава и његовог старца Васа Илића из Чачка, који му често помаже.

Важно је да су Миоковчане и њихову кајсију ове године мимоишла два највећа белаја: касни мраз и велики град. Само због њих, воћњаци у овом селу роде и прероде тек сваке друге или треће године. Ова је једна од таквих, јер поред главног друма кроз Миоковце, чак на двадесетак места, стоје табле с поруком: "Откуп кајсија".