Свако од нас је један клавир

Академик Веселин Чајкановић (1881–1946), професор Београдског универзитета, који је у Лајпцигу и Минхену студирао класичну византијску и оријенталну филологију, преводилац с класичних језика – главни је јунак романа Лауре Барне „Пад клавира”, који је објавио Завод за уџбенике из Београда. Лаура Барна (1964), каже Петар В. Арбутина у поговору, оживела је Чајкановића у свету духова, у слојевитој стварности дубоких мисли и слика његове душе, у инспиративној емпатијској вези с породицом, али и с магичном Аницом Савић Ребац.

За мото књиге узели сте речи Исидоре Секулић, у којима се она залаже за борбу „против сваког нереда у себи”. Да ли то значи да нема борбе против друштвеног нереда, ако се, пре тога, не изборимо за сопствени ред?

Сагледати реално и трезвено сопствени неред, тачно га дефинисати потискивањем сујете и без предрасуда, па и гордости, пронаћи праву меру којом би се контролисао, било би идеално стање које би аутоматски искључило и друштвени неред. Човек неминовно у себи носи и добро и зло. Питање је одржавања баланса овог дуализма, и илузорно је очекивати да га сви успоставе идеалним аршинима. Отуда и Исидорин апел за „објављивање најбољега у себи” делује као отрежњујући призив свести и савести о себи у односу на друге, односно појединца у односу на друштво.

Главни јунак романа је Веселин Чајкановић. Зашто сте се одлучили баш за њега?

За чврсту романескну конструкцију идеје коју сам осмислила – била ми је потребна јака личност, неко ко ће својим знањем и умећима бити потпора осталим ликовима, углавном уметницима. Причу сам базирала око Веселина Чајкановића, научника светских размера, иза ког као бедем стоји породица. Изабрала сам најприхватљивији начин да представим трагизам недовршености грађанства код нас – повампирујући их. Или покушај оформљавања крхке грађанске свести на традицијским темељима. Његових успона и падова. Још сам јаче учврстила намеру да Веселина Чајкановића истурим као представника овакве замисли оног момента кад сам се затекла у Пушкиновој улици док је багер рушио његову кућу. На то нисам могла остати равнодушна.

Прича почиње рушењем његове куће и страдањем једног клавира. Шта симболизује тај клавир?

Свако од нас је један клавир, или бар у себи носи, има или чува клавир. Ослушкујемо његове поруке као никад досвиране тактове, наслућујемо оно што тај клавир може да симболизује, стремећи по својој природи и суштини ка новом, другачијем, узвишеном, духовном. Зато је његов пад толико болан. Али, срећом, није и коначан.

Један уметник, од крхотина клавира, прави скулптуру. Да ли то значи да је уметност неуништива?

Уметност је недефинишућа и неуништива, али је истовремено неефикасна и бескорисна сама за себе. Изолована и затворена у себе. Све док постоји судеоник или саучесник у ономе што она намерава да изрази, она траје и јесте. У том случају и крхотине разбијеног клавира могу да се регенеришу и наставе своју уметничку мисију. То је схватио један наш савременик из света сени – вајар, и од остатака клавира прави модерну скулптуру, и то на раскршћу хтоничних сила. Са сваке крхотине чује се тон клавира. Дакле, клавир се уздигао.

Четири даме са Сењака: Исидора Секулић, Зора Петровић, Мара Росандић и Жанка Стокић, играју бриџ. Да ли је бриџ буржоаска доколица или уметничка порука?

Бриџ је, пре свега, интелектуална игра у четири мозга, популарна, мада стидљиво, у српским грађанским кућама у међуратном периоду, које су држале до себе и свог угледа. Парирајући европским навикама: бриџ и чајанке, отишло се неколико корака даље. Оформљавају се упоришна места, чувене адресе, на којима се окупљала тадашња елита. Бриџ-сеансе биле су нарочито примамљиве дамама, као изазов и игровни начин којим су парирале џентлменима, у сваком смислу. Моје четири даме су прави пример за то, али њихова мисија је много комплекснија: убијање одметнуте топчидерске енпирице која се дрзнула да узбурка градске духове.

Какав је био однос Чајкановића с Аницом Савић Ребац, једном од најумнијих Српкиња?

За своју докторску дисертацију „Предплатонска еротологија” Аница Савић Ребац бира као ментора декана Филозофског факултета Веселина Чајкановића. То су чињенице, а све остало је могло да се деси управо онако како сам описала у роману – еротично и узбудљиво. Ово је књига и о љубавима, различитим облицима љубави, реализованим и нереализованим, бившим и будућим. Једна од њих везује Аницу и Веселина.

Описујете и нечасну улогу академика Душана Недељковића, који је Чајкановића прогласио сарадником окупатора и ратним злочинцем?

Етнолог и филозоф Душан Недељковић, председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача, био је и један од једанаесторице чланова такозваног Суда части Београдског Универзитета, оформљеног 12. децембра 1944. године, с незахвалним задатком да утврди одговорност, али и подобност професора и асистената због ставова и деловања у време окупације. Једна од првих изречених пресуда односила се на Веселина Чајкановића. Протеран је са Универзитета, одузета су му сва грађанска права, а књиге анатемисане. До данас није рехабилитован.

Потпуно другачије сведочите о Војиславу Ђурићу?

Осим што је имао личне, пријатељске наклоности према Веселину Чајкановићу, Војислав Ђурић је имао и грађанску свест о величини и значају дела великог научника, не само за ову нацију, него и за европску па и светску баштину. И један је од најзаслужнијих за систематизацију и обједињавање његове рукописне оставштине. Није му било лако јер Чајкановић је имао особен систем бележења и писања, који је понекад захтевао чудесну моћ и способност дешифровања, потом и класификовања.

Један од јунака каже: „Све што је добро – Бог узима себи у службу”. Небеско царство, очигледно, боље је од земаљског?

Да, али Небеско царство треба заслужити добрим делима чињеним на Земаљском царству. Дакле, зна се путања којом се заслужује „Божја служба”.

Зоран Радисављевић