Гладијаторска наградна игра

Суштина наградне игре је без превише филозофије садржана управо у њеном имену - игра. У ствари, требало би да јесте. Смисао игре је, опет, да у човеку подстакне оно најбоље, или у најмању руку, најкреативније. Награда је, наравно, мотив за све то. Мотив, никако апсолутни императив. Али, добро, толико што се генезе награде игре тиче.

Под једно од ових "племенитих" надметања је подведено и оно што већ седми дан траје у режији и извођењу "Идее екстра", новобеоградског хипермаркета. Трговци су мудро заиграли на најјачу слабост човека - инат и ону нашу, ка лакој заради, без пуно труда. С тим што то лако и без труда, у овом случају, у многоме превазилази своје морфолошке вредности.

Наиме, педесет такмаца је минулог петка положило руке на аутомобил, "ситроен", полажући уједно и право на њега. Једнако, свако од њих.

Системом одустајања и елиминације, победник је онај чија шака последња склизне с вредне награде. После пет дана "придржавања" аутомобила (с паузама на свака три сата, које су упочетку трајале 15 па 10 и сада 5 минута), у конкуренцији је остало њих петнаесторо, убеђенијих него икад да је аутомобил њихов ил` Божји.

- Све је почело као "љуто" такмичење, кроз велико ривалство, наравно, али сада је већ прерасло у добро зезање и рекао бих пријатељство - уверен је Жика, тридесетдвогодишњи Земунац, којем се "наградна игра" идеално поклопила с годишњим одмором у предузећу.

- Већ су кренуле шале типа: "Пажљиво с том руком да ми не изгребеш ауто", "Је ли се ја теби тако наслањам на кола" и слично. Ма почеле су већ и халуцинације. Да видиш како негде, око пет после подне, почне свако да пева своју песму, да прича са собом... Ал` опет, кажем,  све је ово добро завитлавање. Заједно смо по 12 сати дневно па је ваљда и нормално да се измећу нас, судија и хостеса створи другарски однос. Обилазе нас и они који су испали претходних дана, колеге с посла, породица...- напомиње Жика, водећи рачуна да му десница рука не одшета с каросерије.

Па опет, колико год њима све ово изгледало као добра забава, из перспективе пролазника, купца, чини се кудикамо другачије. Више налик некаквом експерименту у којем су параметри упорност и психа, колико и достојанство и пориви. Толико људи на толицком, омеђеном простору, који би поред силног другарства, ипак дали све да оном до њега утрне рука или проради бешика кад јој време није, све је само не оличење постулата игре, па и ове, ваљда да је важно учествовати. Међутим, нису они ни најмање криви због тога. Форма и трајање манипулишу људском свешћу. Буде гладијаторске пориве и примарни осећај угрожености.

- Да, прилазе нам људи, смеју се, прозивају, гледају нас ко што су некада Самија у Зоолошком врту, али... Све је ипак велика шала и велика игра. Рекао вам је већ Жика: "Прерасло је ово у дивно другарство". Стварно је тако, тврдим - збори тек пунолетни Никола, такмац с "домаћег", новобеоградског терена. Доброћудни момчић који прве дане распуста ситни пазећи да остали не "оштете"  његов аутомобил...

- Стварно не знам због чега се ових четрнаесторо упорно држе за мој аутомобил - вели кроз смех.

- Толико је све ово ушло у главу да сам ухватио себе како увече, кад легнем, обавезно ставим руку на зид, верујући да је држим на аутомобилу - можда су ове речи ипак најсликовитији приказ ефекта ове "игре" на људску психу.

Ако је, као што кажу, о другарству реч, зар један од најјачих принципа није тај: да би се човек одрекао некаквог добра у корист друга? Да ли би то овде неко учинио? Да ли би зарад друга, склонио руку с аутомобила?!