Gladijatorska nagradna igra

Suština nagradne igre je bez previše filozofije sadržana upravo u njenom imenu - igra. U stvari, trebalo bi da jeste. Smisao igre je, opet, da u čoveku podstakne ono najbolje, ili u najmanju ruku, najkreativnije. Nagrada je, naravno, motiv za sve to. Motiv, nikako apsolutni imperativ. Ali, dobro, toliko što se geneze nagrade igre tiče.

Pod jedno od ovih "plemenitih" nadmetanja je podvedeno i ono što već sedmi dan traje u režiji i izvođenju "Idee ekstra", novobeogradskog hipermarketa. Trgovci su mudro zaigrali na najjaču slabost čoveka - inat i onu našu, ka lakoj zaradi, bez puno truda. S tim što to lako i bez truda, u ovom slučaju, u mnogome prevazilazi svoje morfološke vrednosti.

Naime, pedeset takmaca je minulog petka položilo ruke na automobil, "sitroen", polažući ujedno i pravo na njega. Jednako, svako od njih.

Sistemom odustajanja i eliminacije, pobednik je onaj čija šaka poslednja sklizne s vredne nagrade. Posle pet dana "pridržavanja" automobila (s pauzama na svaka tri sata, koje su upočetku trajale 15 pa 10 i sada 5 minuta), u konkurenciji je ostalo njih petnaestoro, ubeđenijih nego ikad da je automobil njihov il` Božji.

- Sve je počelo kao "ljuto" takmičenje, kroz veliko rivalstvo, naravno, ali sada je već preraslo u dobro zezanje i rekao bih prijateljstvo - uveren je Žika, tridesetdvogodišnji Zemunac, kojem se "nagradna igra" idealno poklopila s godišnjim odmorom u preduzeću.

- Već su krenule šale tipa: "Pažljivo s tom rukom da mi ne izgrebeš auto", "Je li se ja tebi tako naslanjam na kola" i slično. Ma počele su već i halucinacije. Da vidiš kako negde, oko pet posle podne, počne svako da peva svoju pesmu, da priča sa sobom... Al` opet, kažem,  sve je ovo dobro zavitlavanje. Zajedno smo po 12 sati dnevno pa je valjda i normalno da se izmeću nas, sudija i hostesa stvori drugarski odnos. Obilaze nas i oni koji su ispali prethodnih dana, kolege s posla, porodica...- napominje Žika, vodeći računa da mu desnica ruka ne odšeta s karoserije.

Pa opet, koliko god njima sve ovo izgledalo kao dobra zabava, iz perspektive prolaznika, kupca, čini se kudikamo drugačije. Više nalik nekakvom eksperimentu u kojem su parametri upornost i psiha, koliko i dostojanstvo i porivi. Toliko ljudi na tolickom, omeđenom prostoru, koji bi pored silnog drugarstva, ipak dali sve da onom do njega utrne ruka ili proradi bešika kad joj vreme nije, sve je samo ne oličenje postulata igre, pa i ove, valjda da je važno učestvovati. Međutim, nisu oni ni najmanje krivi zbog toga. Forma i trajanje manipulišu ljudskom svešću. Bude gladijatorske porive i primarni osećaj ugroženosti.

- Da, prilaze nam ljudi, smeju se, prozivaju, gledaju nas ko što su nekada Samija u Zoološkom vrtu, ali... Sve je ipak velika šala i velika igra. Rekao vam je već Žika: "Preraslo je ovo u divno drugarstvo". Stvarno je tako, tvrdim - zbori tek punoletni Nikola, takmac s "domaćeg", novobeogradskog terena. Dobroćudni momčić koji prve dane raspusta sitni pazeći da ostali ne "oštete"  njegov automobil...

- Stvarno ne znam zbog čega se ovih četrnaestoro uporno drže za moj automobil - veli kroz smeh.

- Toliko je sve ovo ušlo u glavu da sam uhvatio sebe kako uveče, kad legnem, obavezno stavim ruku na zid, verujući da je držim na automobilu - možda su ove reči ipak najslikovitiji prikaz efekta ove "igre" na ljudsku psihu.

Ako je, kao što kažu, o drugarstvu reč, zar jedan od najjačih principa nije taj: da bi se čovek odrekao nekakvog dobra u korist druga? Da li bi to ovde neko učinio? Da li bi zarad druga, sklonio ruku s automobila?!