Надежда Петровић – лице српске духовне елите

Мали је дан, а кратка ноћ уколико се све хоће научити – записала је 1898. Надежда Петровић (Чачак 1873 – Ваљево 1915), сликарка, интелектуалка, оснивач Кола српских сестара, болничарка добровољац у Првом балканском рату и касније на фронту са српском војском од 1913. до 1915, прва жена ратни фотограф...

Надежди Петровић „Политика” је у сарадњи с Нaродним музејем из Београда посветила новогодишњи календар. Пред нашим читаоцима, у среду 25. децембра, наћи ће се репродуковане слике уз сажета објашњења о делима уметнице коју су истраживачи неподељено назвали монументалном фигуром српске уметности с почетка 20. века.

Неки од мотива су „Везиров мост”, за српску војску важан камени прелаз преко Дрима у Албанију који је Надежда походила као добровољна болничарка у Првом балканском рату,затим „Ресник”, место где је насликала своја прва ремек-дела, „Косовски божури – Грачаница”, црква коју је насликала четири пута, „Плажа у Бретањи”, као један од бројних призора из Француске...

На полеђини календара уз кратку биографију Надежде Петровић из пера Љубице Миљковић, репродукована је уметничина фотографија настала у Призрену 1913. У дугој црној хаљини, закопчаној до грла (умрле су јој биле две сестре и мајка), с ланцем око врата који јој се спушта низ тело, букетом љубичица око паса и шеширом претвореним у војничку капу, Надежда Петровић, како је написао Миодраг Б. Протић, оличава српску духовну елиту у акцији: служење народу и жртвовање до смрти за њега.

Рођена је као најстарије од деветоро деце Димитрија Мите Петровића и мајке Милеве Зорић, учитељице и сестричине Светозара Милетића. Надеждин млађи брат био је књижевник Растко Петровић.

Растући у окружењу образоване породице, имала је подршку да се бави уметношћу. Завршила је Вишу женску школу у Београду, похађала атеље Ђорђа Крстића, учила Прву српску сликарску и цртачку школу Кирила Кутлика. Од 1898. почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа, а потом и код Јулијуса Екстера. До почетка Првог светског рата интензивно је путовала по светским метрополама – бијенале у Венецији, изложба минхенске сецесије, Берлин, Беч, Рим...

Прву самосталну изложбу имала је у Београду 1900. године, када настаје сукоб с малом и конзервативном средином. Свеже и модерне слике за тадашњи укус представљале су скандал. Моша Пијаде написао је да су „многи критичари и сликари мислили тада да госпођицу Надежду Петровић треба прогласити недаровитом и лудом плавом четком!”

Знала је, међутим, Надежда да су „новатори својим савременицима вазда глупи и смешни”.

Од 1904. сликарка се ангажује око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања друштва „Лада” и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву. Излаже у Београду, Љубљани, Паризу, Загребу, Риму... У Београду 1912. отвара сликарску школу.

Стваралаштво Надежде Петровић истраживачи деле у четири периода: Минхенски период (1898–1903), када настају „Баварац са шеширом”, „Воденица”, Србијански период (1903–1910) с делима „Жетва”, „Старо гробље”, „Домаћин”, „Девојче из Сићева”... и после 1907, када су настале „Дереглије на Сави”, „Жена са сунцобраном”, „Анђа”, „Старо београдско гробље”...

Следи Париски период (1910–1912) када настају „Мост на Сени”, „Краљевић Марко и Милош Обилић”, „Булоњска шума”... и Ратни период (1912–1915) са сликама „Стари шедрван у Призрену”, „Грачаница”, „Душанов мост”...

На дужности болничарке, од бојишта до бојишта, Надежда је сликала сељаке, официре, свештенике...

Иако је остала верна националним темама, сликарка је стилски била окренута савременим токовима европске уметности. Јаке боје, широки потези четке, густи пастуозни намази некада рељефасти, с бојеним акцентима на лицима, ношњама, крошњама, одлике су њених слика.

Умрла је од тифуса у Ваљеву 1915.

Тек пошто се Надежда Петровић доказала „као мушкарац” постала је славнија и важнија од мушких колега уметника, тврди историчарка уметности Лидија Мереник. Том логиком, ова сликарка је произведена у националног хероја, а тек онда у уметника од националног значаја.

У Чачку је 1960. основана Уметничка галерија и ликовна манифестација „Меморијал Надежда Петровић”. Бронзани споменик овој уметници у Чачку дело је Ивана Мештровића, а мермерну скулптуру Надежде Петровић у Пионирском парку у Београду израдила је вајарка Ангелина Гаталица.

М. Ђорђевић