Политичарима углавном прете маргиналци

Први потпредседник Владе Александар Вучић и премијер Ивица Дачић свакодневно су изложени углавном анонимним претњама порукама на мобилним телефонима и друштвеним мрежама.

Вучић је чешће мета незадовољних грађана, па је зато изјавио да му се ради о глави, да зна да ће брзо скончати и да су му се већ приближили. Дачић се, пак, огласио када је добио претње да ће му побити децу, рекавши да је то ризик посла којим се бави.

Обојици стижу стотине порука с претећим садржајем. Један од пошиљалаца, бивши падобранац Александар Цветковић из Смедерева, који је претио Вучићу, на саслушању код тужиоца рекао је да ради за страну обавештајну службу и да има плаћене убице и камиказе.

Иако иза већине порука стоје незадовољни или лабилни грађани, који овако себи дају одушка, Управа криминалистичке полиције проверава њихову озбиљност и пошиљаоце приводи на разговор. Искуство из не тако давне прошлости, када је убијен премијер Зоран Ђинђић, говори да претње треба проверавати и санкционисати.

Наше саговорнике питали смо ко и зашто прети политичарима и како се они боре с тим.
Милан Николић, социолог, каже да има лудака, а да има и оних који слабо контролишу бес, као и анонимуса којима је тешко ући у траг.

„Мало је оних који остваре своје претње, али у Америци реагују и на најмању претњу.”

Николић каже да је највећи број „лудака” који прете на форумима.

„Понекад се претње и обистине, јер од сто људи, два-три одсто су социопате и психопате. Не знам ни једног политичара који ужива у претњама. Сви се плаше. Знам неке који су били у опозицији и претили, а када су дошли на власт ужасно су се уплашили претњи, јер су ти који су им претили знали њихове адресе и где им деца иду у школу.”

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да неки од тих који прете мисле:

„Сви ћемо имати пет минута славе”, како је својевремено рекао Енди Ворхол. „Интернет олакшава претње, што је раније било немогуће. Претње говоре о личној фрустрацији. Сетимо се да су деведесетих година људи за све кривили политичаре. Говорили су да им је Слоба украо десет година живота. То је било оправдање.”

Радун каже да углавном прете људи с маргине који имају проблеме, а најзгодније им је да прете политичарима.

„Политичаре треба критиковати, али им не треба претити. Код нас се не артикулише незадовољство и зато што синдикати практично не постоје, али срећом, претње нису реализоване, већ се своде на бес огорчених губитника који имају жељу да се докажу. У Америци је тај психолошки профил доста проучен. То су људи који су сами са собом и уместо да се извуку из своје кризе, они незадовољство избацују у јавну сферу. Коментарисање на интернету некима није довољно. С друге стране, политичари не знају ко стоји иза претњи и јефтиним методом за постизање психолошког притиска може да се створи веома лоша атмосфера. Неком политичару то можда и доноси неки поен, али им односи сигурност. Политичар коме се прети може да добије саосећање јавности, али не може бити сигуран јер не зна шта стоји иза претње, да ли му прете тајкуни, велике корпорације или неко трећи”, каже овај аналитичар.

Жарко Требјешанин, психолог, објашњава да је претње тешко стрпати у исти кош јер има озбиљних, које потичу од организација и оне се морају схватити озбиљно.

„Организације се оглашавају када је готово, оне су најопасније, а њихове претње су анонимне. Већину претњи ипак шаљу људи с маргине, који се осећају осујећено и преварено, и чини им се да онда имају значај, да су бар пет минута звезде. Ако заплашите некога, осећате се моћно. Међу онима који прете има и поремећених и зато је битно да се о њима све сазна.”

Требјешанин каже да медији морају бити опрезни, јер се, у супротном, они који прете осмеле, пошто се о томе прича.

„Дешава се да после једног самоубиства крене серија. За време владавине Јосипа Броза никада није било најаве претњи а било је озбиљних претњи. Те службе биле су у праву, јер чим има претњи, значи да је политичар рањив и да није баш обожаван. Објављивањем претњи изазивају се психички поремећени људи, односно подстичу се претње.”

„Политичари не знају колико су претње озбиљне, ма колико изгледале наивно. То је као руски рулет. Иако су већина анонимних порука лажне и безвредне, политичари то не знају и брину се за породицу и децу. То је врло деликатна ствар. Чак и ако су претње безопасне, треба их свести на минимум, а то значи да их треба што мање објављивати и да се морају санкционисати”, каже Требјешанин.