Političarima uglavnom prete marginalci

Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić i premijer Ivica Dačić svakodnevno su izloženi uglavnom anonimnim pretnjama porukama na mobilnim telefonima i društvenim mrežama.

Vučić je češće meta nezadovoljnih građana, pa je zato izjavio da mu se radi o glavi, da zna da će brzo skončati i da su mu se već približili. Dačić se, pak, oglasio kada je dobio pretnje da će mu pobiti decu, rekavši da je to rizik posla kojim se bavi.

Obojici stižu stotine poruka s pretećim sadržajem. Jedan od pošiljalaca, bivši padobranac Aleksandar Cvetković iz Smedereva, koji je pretio Vučiću, na saslušanju kod tužioca rekao je da radi za stranu obaveštajnu službu i da ima plaćene ubice i kamikaze.

Iako iza većine poruka stoje nezadovoljni ili labilni građani, koji ovako sebi daju oduška, Uprava kriminalističke policije proverava njihovu ozbiljnost i pošiljaoce privodi na razgovor. Iskustvo iz ne tako davne prošlosti, kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, govori da pretnje treba proveravati i sankcionisati.

Naše sagovornike pitali smo ko i zašto preti političarima i kako se oni bore s tim.
Milan Nikolić, sociolog, kaže da ima ludaka, a da ima i onih koji slabo kontrolišu bes, kao i anonimusa kojima je teško ući u trag.

„Malo je onih koji ostvare svoje pretnje, ali u Americi reaguju i na najmanju pretnju.”

Nikolić kaže da je najveći broj „ludaka” koji prete na forumima.

„Ponekad se pretnje i obistine, jer od sto ljudi, dva-tri odsto su sociopate i psihopate. Ne znam ni jednog političara koji uživa u pretnjama. Svi se plaše. Znam neke koji su bili u opoziciji i pretili, a kada su došli na vlast užasno su se uplašili pretnji, jer su ti koji su im pretili znali njihove adrese i gde im deca idu u školu.”

Branko Radun, politički analitičar, kaže da neki od tih koji prete misle:

„Svi ćemo imati pet minuta slave”, kako je svojevremeno rekao Endi Vorhol. „Internet olakšava pretnje, što je ranije bilo nemoguće. Pretnje govore o ličnoj frustraciji. Setimo se da su devedesetih godina ljudi za sve krivili političare. Govorili su da im je Sloba ukrao deset godina života. To je bilo opravdanje.”

Radun kaže da uglavnom prete ljudi s margine koji imaju probleme, a najzgodnije im je da prete političarima.

„Političare treba kritikovati, ali im ne treba pretiti. Kod nas se ne artikuliše nezadovoljstvo i zato što sindikati praktično ne postoje, ali srećom, pretnje nisu realizovane, već se svode na bes ogorčenih gubitnika koji imaju želju da se dokažu. U Americi je taj psihološki profil dosta proučen. To su ljudi koji su sami sa sobom i umesto da se izvuku iz svoje krize, oni nezadovoljstvo izbacuju u javnu sferu. Komentarisanje na internetu nekima nije dovoljno. S druge strane, političari ne znaju ko stoji iza pretnji i jeftinim metodom za postizanje psihološkog pritiska može da se stvori veoma loša atmosfera. Nekom političaru to možda i donosi neki poen, ali im odnosi sigurnost. Političar kome se preti može da dobije saosećanje javnosti, ali ne može biti siguran jer ne zna šta stoji iza pretnje, da li mu prete tajkuni, velike korporacije ili neko treći”, kaže ovaj analitičar.

Žarko Trebješanin, psiholog, objašnjava da je pretnje teško strpati u isti koš jer ima ozbiljnih, koje potiču od organizacija i one se moraju shvatiti ozbiljno.

„Organizacije se oglašavaju kada je gotovo, one su najopasnije, a njihove pretnje su anonimne. Većinu pretnji ipak šalju ljudi s margine, koji se osećaju osujećeno i prevareno, i čini im se da onda imaju značaj, da su bar pet minuta zvezde. Ako zaplašite nekoga, osećate se moćno. Među onima koji prete ima i poremećenih i zato je bitno da se o njima sve sazna.”

Trebješanin kaže da mediji moraju biti oprezni, jer se, u suprotnom, oni koji prete osmele, pošto se o tome priča.

„Dešava se da posle jednog samoubistva krene serija. Za vreme vladavine Josipa Broza nikada nije bilo najave pretnji a bilo je ozbiljnih pretnji. Te službe bile su u pravu, jer čim ima pretnji, znači da je političar ranjiv i da nije baš obožavan. Objavljivanjem pretnji izazivaju se psihički poremećeni ljudi, odnosno podstiču se pretnje.”

„Političari ne znaju koliko su pretnje ozbiljne, ma koliko izgledale naivno. To je kao ruski rulet. Iako su većina anonimnih poruka lažne i bezvredne, političari to ne znaju i brinu se za porodicu i decu. To je vrlo delikatna stvar. Čak i ako su pretnje bezopasne, treba ih svesti na minimum, a to znači da ih treba što manje objavljivati i da se moraju sankcionisati”, kaže Trebješanin.