Источна страна

Прво полувреме у борби за Украјину, коју су протеклих месеци водили Европска унија и Русија, припало је екипи из Москве.

Одлука украјинског председника Виктора Јануковича да своју земљу, која се нашла пред амбисом банкрота, „спасава” тако што ће прихватити понуду из Москве у виду зајма вредног 15 милијарди долара и за трећину ниже цене гаса, објективно је била неминовност. Упркос жестоким демонстрацијама које и даље потресају Кијев и друге градове, на којима се државно руководство позива да се не ослања на Русију и да не одустане од европских интеграција.

Захтеви опозиционара „разбили” су се о богату руску понуду која ће Украјинцима омогућити да преживе зиму и да добијају плате, пензије и социјалну помоћ.

Да би исплатио обећаних 15 милијарди, Владимир Путин ће морати дубоко да завуче руку у Фонд за очување финансијске безбедности земље у коме су и паре пензионера које, по закону, чак ни шеф државе не сме да дира.

Али, како рече Путин, „Украјинци су наша браћа и обавезни смо да им пружимо руку помоћи”.

Украјина је била на агенди годишњег сусрета руског председника са новинарима прошлог четвртка у Москви. Путин се трудио да себе покаже у наизглед новом, умереном светлу.

Током конференције није било табу тема. Чула се и понека пошалица на рачун америчког председника Барака Обаме и његових мука са обавештајним службама, са Едвардом Сноуденом.

Новинари су могли да отворе сваку тему политичког и друштвеног живота. Од тога да ли је Русија спремна да упути војску у Украјину, каква је функција ракетних система „искандер” о чијем размештају у Калињинградској области тек треба да се донесе одлука, о растућој улози цркве у руском друштву, повратку традицији, председниковој плати, па до процене о његовом могућем наследнику...

Одлучност Русије да се држи својих геостратешких интереса ни у једном тренутку није доведена у питање. Напротив. Стиче се утисак да су у Москви још одлучнији, и да сматрају да је добар тренутак да заиграју оштро, по принципу: „топло-хладно”.

Иако никаква „црвена линија” није постављена, јасно је да би се она, да је има, у многим тачкама поклапала са границама бившег Совјетског Савеза и његових глобалних интереса.

Случај Украјине је у пуној мери показао нов, суптилнији начин на који Русија прилази оваквим врстама изазова. Све је обављено у рукавицама. Чак ни жеља Кијева да се укључи у европске интеграције ни у једном тренутку није доведена у питање.

Све што је украјинској власти предочено јесте – превисока цена такве одлуке. Позив за чланство у Царинској унији (Русија, Белорусија, Казахстан, а ускоро и Јерменија) додатно је добио на тежини.

Руске дипломате добро знају како да одиграју и када у рукама држе адуте, и када их немају. А када је реч о Украјини, руке су им биле пуне добрих карата.

Московска игра „топло-хладно” у пуној мери се показала као ефикасна. ЕУ и Русија у овом случају као да су заменили улоге. Европа је овај пут погрешно одиграла. Рекло би се, превазиђено, на начин виђен на Балкану, у грузијској „револуцији ружа” 2003, приликом украјинске „наранџасте револуције”...

Западни изасланици једнако као и 2004. свакодневно су у маси незадовољника окупљених на Тргу независности у Кијеву. Убеђују демонстранте да имају сву подршку Брисела, да им је пут у ЕУ отворен. Али, за новчаник се не хватају.

Све за чиме су вапили украјински представници на недавно одржаном самиту земаља Источног партнерства у Вилњусу биле су управо – паре. Европљани нису били вољни да завуку руку у сопствене пензионе и друге фондове.

Уместо тога, упутили су Кијев на шалтер Међународног монетарног фонда, иако су све рачунице говориле да Украјина не може ни на који начин да одговори на услове које поставља ММФ.

Прво полувреме припало је Русији, али игра још није окончана. Кад прођу ледени дани, Украјинци ће поново да преиспитају свој положај. И они који су за власт и они који су против ње.

Најављује се могућност превремених парламентарних и председничких избора. Најгоре што би још могло да се деси јесте да и о томе одлучују Москва или Брисел – а не Украјинци.