Istočna strana

Prvo poluvreme u borbi za Ukrajinu, koju su proteklih meseci vodili Evropska unija i Rusija, pripalo je ekipi iz Moskve.

Odluka ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča da svoju zemlju, koja se našla pred ambisom bankrota, „spasava” tako što će prihvatiti ponudu iz Moskve u vidu zajma vrednog 15 milijardi dolara i za trećinu niže cene gasa, objektivno je bila neminovnost. Uprkos žestokim demonstracijama koje i dalje potresaju Kijev i druge gradove, na kojima se državno rukovodstvo poziva da se ne oslanja na Rusiju i da ne odustane od evropskih integracija.

Zahtevi opozicionara „razbili” su se o bogatu rusku ponudu koja će Ukrajincima omogućiti da prežive zimu i da dobijaju plate, penzije i socijalnu pomoć.

Da bi isplatio obećanih 15 milijardi, Vladimir Putin će morati duboko da zavuče ruku u Fond za očuvanje finansijske bezbednosti zemlje u kome su i pare penzionera koje, po zakonu, čak ni šef države ne sme da dira.

Ali, kako reče Putin, „Ukrajinci su naša braća i obavezni smo da im pružimo ruku pomoći”.

Ukrajina je bila na agendi godišnjeg susreta ruskog predsednika sa novinarima prošlog četvrtka u Moskvi. Putin se trudio da sebe pokaže u naizgled novom, umerenom svetlu.

Tokom konferencije nije bilo tabu tema. Čula se i poneka pošalica na račun američkog predsednika Baraka Obame i njegovih muka sa obaveštajnim službama, sa Edvardom Snoudenom.

Novinari su mogli da otvore svaku temu političkog i društvenog života. Od toga da li je Rusija spremna da uputi vojsku u Ukrajinu, kakva je funkcija raketnih sistema „iskander” o čijem razmeštaju u Kalinjingradskoj oblasti tek treba da se donese odluka, o rastućoj ulozi crkve u ruskom društvu, povratku tradiciji, predsednikovoj plati, pa do procene o njegovom mogućem nasledniku...

Odlučnost Rusije da se drži svojih geostrateških interesa ni u jednom trenutku nije dovedena u pitanje. Naprotiv. Stiče se utisak da su u Moskvi još odlučniji, i da smatraju da je dobar trenutak da zaigraju oštro, po principu: „toplo-hladno”.

Iako nikakva „crvena linija” nije postavljena, jasno je da bi se ona, da je ima, u mnogim tačkama poklapala sa granicama bivšeg Sovjetskog Saveza i njegovih globalnih interesa.

Slučaj Ukrajine je u punoj meri pokazao nov, suptilniji način na koji Rusija prilazi ovakvim vrstama izazova. Sve je obavljeno u rukavicama. Čak ni želja Kijeva da se uključi u evropske integracije ni u jednom trenutku nije dovedena u pitanje.

Sve što je ukrajinskoj vlasti predočeno jeste – previsoka cena takve odluke. Poziv za članstvo u Carinskoj uniji (Rusija, Belorusija, Kazahstan, a uskoro i Jermenija) dodatno je dobio na težini.

Ruske diplomate dobro znaju kako da odigraju i kada u rukama drže adute, i kada ih nemaju. A kada je reč o Ukrajini, ruke su im bile pune dobrih karata.

Moskovska igra „toplo-hladno” u punoj meri se pokazala kao efikasna. EU i Rusija u ovom slučaju kao da su zamenili uloge. Evropa je ovaj put pogrešno odigrala. Reklo bi se, prevaziđeno, na način viđen na Balkanu, u gruzijskoj „revoluciji ruža” 2003, prilikom ukrajinske „narandžaste revolucije”...

Zapadni izaslanici jednako kao i 2004. svakodnevno su u masi nezadovoljnika okupljenih na Trgu nezavisnosti u Kijevu. Ubeđuju demonstrante da imaju svu podršku Brisela, da im je put u EU otvoren. Ali, za novčanik se ne hvataju.

Sve za čime su vapili ukrajinski predstavnici na nedavno održanom samitu zemalja Istočnog partnerstva u Vilnjusu bile su upravo – pare. Evropljani nisu bili voljni da zavuku ruku u sopstvene penzione i druge fondove.

Umesto toga, uputili su Kijev na šalter Međunarodnog monetarnog fonda, iako su sve računice govorile da Ukrajina ne može ni na koji način da odgovori na uslove koje postavlja MMF.

Prvo poluvreme pripalo je Rusiji, ali igra još nije okončana. Kad prođu ledeni dani, Ukrajinci će ponovo da preispitaju svoj položaj. I oni koji su za vlast i oni koji su protiv nje.

Najavljuje se mogućnost prevremenih parlamentarnih i predsedničkih izbora. Najgore što bi još moglo da se desi jeste da i o tome odlučuju Moskva ili Brisel – a ne Ukrajinci.