Ал' смо јаки

Иван Симич, директор Пореске управе Србије, саопштиће у петак тачно у подне да ли подноси оставку на место првог српског порезника или наставља да ради овај посао за плату која му по одбитку трошкова становања и путовања, износи 1.325 евра месечно. Или, око пет пута мање него што је зарађивао у Словенији, одакле је дошао у августу 2012. године.  

Иако је и сам признао да га и жена код куће пита зашто ради за тако мале паре у Србији и путује из Словеније, где је као порески стручњак добијао више од 6.000 евра месечно, Симич је као разлог (највероватнијег) напуштања директорског места, навео Фискални савет и новину „Политику”.

Он је рекао да постоји позадина због чега га је Фискални савет прогласио најлошијим директором Пореске управе и да је то тело проценило да је овогодишња наплата пореза веома лоша, као и што је у „Политици”, до које он држи да је најозбиљнија, на насловној страни објављен текст да прима две плате што, тврди он, није тачно.

Претпостављамо да ни Фискални савет, ни „Политика”, до јуче нису имали појма колико су јаки. Толико да могу да оценом и речју – смењују порезнике по Србији, па и самог директора.

Драго нам је ако Симич тако мисли. Само не знамо како се онда не запита зашто нисмо били исто толико јаки и када су га именовали на ово место и „довели” из Словеније. Јер „ко ведри, он и облачи”, каже наш народ.

И то Симич врло добро зна, али му је лакше да каже да га је из Србије отерала „Политика” него да још једном јавно призна да му је 1.325 евра месечно мало за посао који ради. Зашто је тешко рећи истину, ако је исти тај Симич доказао да је стручњак и да заиста има најбоље намере да нешто уради у пореској администрацији која је годинама у хаосу.

Поготово ако је у то уверио и Министарство финансија с којима је како каже у „нормалним” односима, али који га ипак нису консултовали око новог буџета. Због чега је и сам, како каже, био изненађен. Да ли му та чињеница нешто казује? Требало би.

Симич је, од када је текст у „Политици” објављен, истраживао ко му је „подметнуо” причу. Ишао је дотле да је и од Агенције за борбу против корупције, која га је упозорила да не може да прима две плате, једну од УНДП, а другу од Пореске управе, тражио да провери све мејлове и да ли је „Политика” слала питања о његовим примањима.

Директор Симич би требало бар да зна да мејл није једини начин комуникације. Постоје званични и незванични извори о којима „Политика” може да ћути и та ствар никако не може бити предмет спекулације да је „неко наручио текст о њему и његовим платама”.

Чињеница је, сложио се Симич с тим или не да је два месеца примао хонорар из УНДП и плату од Пореске управе. То је и сам признао.  

– Од 1. јула сам запослен у Пореској управи, а уговор са УНДП сам прекинуо 9. августа, што је било у одређеном року од 60 дана. То значи да сам у јулу и августу ове године примао плату и хонорар од УНДП, а од 1. септембра до сада само плату, објаснио је Симич.

После овога свака полемика, а нарочито љутња, сувишни су, а на Симичу је суверена одлука да ли ће за „сићу” да ради као порезник у Србији или не.