Al' smo jaki

Ivan Simič, direktor Poreske uprave Srbije, saopštiće u petak tačno u podne da li podnosi ostavku na mesto prvog srpskog poreznika ili nastavlja da radi ovaj posao za platu koja mu po odbitku troškova stanovanja i putovanja, iznosi 1.325 evra mesečno. Ili, oko pet puta manje nego što je zarađivao u Sloveniji, odakle je došao u avgustu 2012. godine.  

Iako je i sam priznao da ga i žena kod kuće pita zašto radi za tako male pare u Srbiji i putuje iz Slovenije, gde je kao poreski stručnjak dobijao više od 6.000 evra mesečno, Simič je kao razlog (najverovatnijeg) napuštanja direktorskog mesta, naveo Fiskalni savet i novinu „Politiku”.

On je rekao da postoji pozadina zbog čega ga je Fiskalni savet proglasio najlošijim direktorom Poreske uprave i da je to telo procenilo da je ovogodišnja naplata poreza veoma loša, kao i što je u „Politici”, do koje on drži da je najozbiljnija, na naslovnoj strani objavljen tekst da prima dve plate što, tvrdi on, nije tačno.

Pretpostavljamo da ni Fiskalni savet, ni „Politika”, do juče nisu imali pojma koliko su jaki. Toliko da mogu da ocenom i rečju – smenjuju poreznike po Srbiji, pa i samog direktora.

Drago nam je ako Simič tako misli. Samo ne znamo kako se onda ne zapita zašto nismo bili isto toliko jaki i kada su ga imenovali na ovo mesto i „doveli” iz Slovenije. Jer „ko vedri, on i oblači”, kaže naš narod.

I to Simič vrlo dobro zna, ali mu je lakše da kaže da ga je iz Srbije oterala „Politika” nego da još jednom javno prizna da mu je 1.325 evra mesečno malo za posao koji radi. Zašto je teško reći istinu, ako je isti taj Simič dokazao da je stručnjak i da zaista ima najbolje namere da nešto uradi u poreskoj administraciji koja je godinama u haosu.

Pogotovo ako je u to uverio i Ministarstvo finansija s kojima je kako kaže u „normalnim” odnosima, ali koji ga ipak nisu konsultovali oko novog budžeta. Zbog čega je i sam, kako kaže, bio iznenađen. Da li mu ta činjenica nešto kazuje? Trebalo bi.

Simič je, od kada je tekst u „Politici” objavljen, istraživao ko mu je „podmetnuo” priču. Išao je dotle da je i od Agencije za borbu protiv korupcije, koja ga je upozorila da ne može da prima dve plate, jednu od UNDP, a drugu od Poreske uprave, tražio da proveri sve mejlove i da li je „Politika” slala pitanja o njegovim primanjima.

Direktor Simič bi trebalo bar da zna da mejl nije jedini način komunikacije. Postoje zvanični i nezvanični izvori o kojima „Politika” može da ćuti i ta stvar nikako ne može biti predmet spekulacije da je „neko naručio tekst o njemu i njegovim platama”.

Činjenica je, složio se Simič s tim ili ne da je dva meseca primao honorar iz UNDP i platu od Poreske uprave. To je i sam priznao.  

– Od 1. jula sam zaposlen u Poreskoj upravi, a ugovor sa UNDP sam prekinuo 9. avgusta, što je bilo u određenom roku od 60 dana. To znači da sam u julu i avgustu ove godine primao platu i honorar od UNDP, a od 1. septembra do sada samo platu, objasnio je Simič.

Posle ovoga svaka polemika, a naročito ljutnja, suvišni su, a na Simiču je suverena odluka da li će za „siću” da radi kao poreznik u Srbiji ili ne.