Стратегија и ограничења

Тренутно су у току две упадљиве кампање за израду и друштвену верификацију дугорочно усмерених стратегија – једна у којој водећу улогу има САНУ, а друга коју је нешто раније под називом Нацрт стратегије реиндустријализације Србије покренуо Национални савет за привредни опоравак.

Земља Србија не оскудева у стратегијама; за последњих дванаестак година озваничено их је на републичком нивоу више од сто – тренутно је у оптицају број од 107 – а томе ваља додати још више од 200 обнародованих на покрајинском и локалном нивоу. Још се није дало чути да је било која од тих стратегија у било ком облику била друштвено корисна. Чини се да је далеко преовлађујуће мишљење да су те стратегије углавном штетне. О штети се поводом њих говори због тога што је њихова израда доста коштала, али не и због утицаја на практичну економску политику; тај утицај је, наиме, изостао.

Досадашњи развој привреде у Србији био је неуспешан. Тај неуспех се протеже дуго у прошлост; реч је о неких петнаестак година, а може се без особитих квалификација говорити и о дужим раздобљима.

Неуспешан је и с обзиром на релативно обилан прилив додатних средстава из иностранства, који је требало, а није, да повећа инвестициони потенцијал ове привреде. Ако претендује да буде рационално постављена и аналитички конзистентна, стратегија мора аргументовано да одговори на питање чинилаца који су продуковали тај неуспели развитак, а посебно на питање начина на који ће ти чиниоци бити отклоњени или у свом деловању преокренути.

Огроман је ризик – а заправо сви су изгледи – да изван обзорја и акционог радијуса стратегије остане оно што је у крајњој линији деформисало, а најзад и блокирало досадашњи развој. То је недовољна оперативна ефикасност целокупне државне управе и јавне администрације, феудално сегментиран систем управљања који чак није дозвољавао ни постављање рационалних, друштвено оправданих циљева, а потом и гломазне, у акционом смислу недовољно способне коалиционе владе с мноштвом изукрштаних партикуларних интереса који су се у њеним акцијама наметали као тешка, несавладива ограничења.

Нема смисла развијати стратегију у једном институционалном окружењу које, кад је реч о инструментима развојне политике, карактерише права регулативна пустош. Са којим би то инструментима и привредносистемским устројствима архитекте стратегија кренули у њихову реализацију?

Даље крупно, безмало неотклоњиво ограничење јесте недостатак акумулације. Ако је јасно да без акумулације нема развоја, требало би аутоматски да следи да у недостатку акумулације губи смисао свака расправа о развојној стратегији. Светско искуство показује да је страна акумулација у неким епизодама развоја била корисна као допунски чинилац развоја, али ниједна земља није могла успешно да се развије без властите акумулације. Србија је једна од врло ретких земаља без домаће акумулације, то јест таква у којој је домаћа акумулација током последњих дванаестак година била, из године у годину, негативна. До тог закључка лако се долази ако се домаћа акумулација једноставно израчуна као разлика између статистички регистрованих инвестиција и овдашњег хроничног дефицита у спољнотрговинском билансу. Инвестиције су се финансирале, а то је и даље случај, из ресурсних прилива из иностранства: донација, дознака, страних директних инвестиција, јавног и приватног спољног задуживања, репрограмирања и опроста дугова, као и прилива по основу приватизације.

Не улазећи у детаљнија образлагања, неки од тих прилива практично су окончани и пресахли, други су на путу да се то догоди, а трећи су под тешким велом неизвесности са могућношћу да знатно опадну у односу на интензитет досадашњих токова. Због прилагођености потрошње и животног стандарда нивоу који је знатно изнад наших производних могућности, домаћа акумулација ће тешко моћи да буде покренута. Страни извори су под великим знаком питања, поред осталог и зато што су могућности даљег задуживања опадајућа функција степена актуелне задужености, али и брзине са којом се спољни дуг повећавао током скорашњих година. Потенцијални кредитори су све више забринути и неповерљиви.

Требало би да буде ван сваке сумње да прилив страних директних инвестиција неће сам од себе да се интензивира само због тога што је урађена и озваничена извесна, макар и најдопадљивије обликована, стратегија привредног развоја. Трошкови задуживања такође брзо расту, са изгледима да се увећају толико да се претворе у сигнал блиске кризе дугова и опште финансијске кризе, па да нам се већ због тога светско финансијско тржиште дословно затвори.

Проф. универзитета, сарадник Института за стратегијске студије и развој „Петар Карић” Алфа универзитета, Нови Београд

Сутра: Трачак наде за преокрет