Ко би поднео толики увоз

Нема никакве сумње ни у стручној ни у широј јавности да је у Србији одавно и увелико успостављена чудна и ретко сретана комбинација јаке националне валуте и очигледно слабе привреде, посебно на животно важном подручју извоза. Чини се да је неподељено мишљење да је то и највећи промашај наше економске политике. У тржишној привреди, али и у оној која није превише ослоњена на тржиште, девизни курс је истински кључна, далеко најважнија цена. Разлози су бројни, а довољно је да се помену тек два. Прво, Србија је мала земља са једнако малом привредом, а зна се да је привреда утолико више упућена на извоз уколико је обимом скромнија и асортиманом мање разуђена. Друго, девизни курс у дословном смислу утиче на све остале цене, па не може бити говора о неком економски утемељеном систему цена ако је та опредељујућа цена погрешно постављена.

Комбинација јаке валуте и слабе привреде сасвим непосредно подразумева да се девизни курс формира независно од суштински важних економских датости и, самим тим, у опреци са њима. Динар је у минулих десетак година био непрестано прецењен због тога што су продајом имовине (приватизација) и задуживањем остваривани приливи девиза и увећавана њихова понуда изван и независно од нормалних макроекономских токова. Током последњих десетак година покривеност увоза извозом пала је сасвим предвидиво испод половине, на нивое знатно испод оних који су бележени у тешкој последњој деценији минулог столећа. Овај носећи одсечак макроекономске панораме испао је мање повољан него у време изолације и санкција и уз политику коју смо доживљавали као друштвену несрећу и личну коб.

Друга страна ове тужне медаље јесте огроман увоз – огроман у односу на могућности дугорочнијег финансирања и у односу на друге макроекономске агрегате. Прилив девиза остварен мимо привреде и независно од ње (продаја имовине, задуживање) одлазио је у потрошњу, па смо постали једна од ретких земаља у којима је домаћа апсорпција за око једну петину изнад бруто домаћег производа (БДП). Породична сребрнина је продата, новац махом потрошен, а инфраструктура остала у безнадежном стању које обесхрабрује и депримира и домаће и стране инвеститоре. Обилазнице, мостови, санација железнице...још су у сфери далеких антиципација и пустих жеља.

Толики увоз, као и убитачну конкуренцију која му је својствена, не би без великих губитака могла да поднесе ниједна привреда, а поготово то није могла привреда Србије урушена услед ненадокнађеног губитка југословенског тржишна и осакаћена међународном изолацијом и економским санкцијама. Неки сектори, попут металопрерађивачког, буквално су десетковани, а прецењен динар је просто опустошио привреду неких подручја, као што су рубна подручја источне и јужне Србије или новопазарски крај.

Добро дијагностификован кључни проблем овдашње привреде јесте неодрживост таквог сценарија. Он може да опстаје само док се приватизацијом и додатним задуживањем намичу средства из којих се финансира толики увоз упркос више него недостатним извозним учинцима. Тзв. светска криза је само заоштрила неизбежно суочавање са суровом истином да се не може задуго живети преко властитих могућности. Нема никакве сумње да би наша сопствена, такорећи аутохтона криза избила у свом пуном деструктивном потенцијалу посве независно од светских догађања.

Будући да сасвим предвидиво престају да делују чиниоци који су омогућили толики прилив девиза, те тако и одржавање динара на нивоу који је ван сваке сразмере са параметрима домаћих економских датости, депресијацијадинара је неминовност. Економска политика није више у положају да одлучује да ли ће се прихватити депресијације, него само када и којим темпом. Треба се надати да ће НБС и даље имати довољно знања и спремности да то мучно прилагођавање изведе континуирано и постепено. Јер, у супротном би био изазван још један разорни удар, а то је последње што би одговарало овој привреди и последње што би она поднела без нових великих штета.

Економиста, професор универзитета