Абе подрива азијски стуб Америке

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Из визуре Вашингтона, ионако деликатна ситуација на Далеком истоку (а њеном западу) додатно је закомпликована посетом јапанског премијера светилишту Јасукуни на периферији Токија, које се сматра симболом милитаризма, пре свега због чињенице да тај меморијални комплекс одаје пошту не само 2,5 милиона Јапанаца погинулих у свим ратовима које је земља водила од друге половине 19. века него и 14 осуђених (од стране победничке коалиције) јапанских ратних злочинаца из Другог светског рата.

Шинзо Абе је први председник јапанске владе који је тамо на поклоњење отишао од 2006 – али та посета је дошла у околностима када су прилике у том делу света на некој врсти прекретнице која понајмање одговора главном јапанском савезнику данас – Америци.

„САД су разочаране што је јапанско руководство предузело акцију која је погоршати напетости у суседству”, порука је са сајта америчке амбасаде у Токију, која се овде тумачи као ретка директна критика Вашингтона адресирана свом главном савезнику у том региону.

Каролина Кенеди, нова америчка амбасадорка у Јапану, која тамо има статус дипломатске звезде, и којој је ова мини-криза нека врста ватреног крштења, позвана је код министра иностраних послова Фумио Кишиде, који јој је пренео да стварне немере премијера нису биле да увреди суседе, већ „чисто унутрашње”, али то није променило овдашње званично уверење да је Абеов чин у најмању руку био несмотрен.

Да би се ово разумело, треба имати у виду да ни 70 година од завршетка Другог светског рата, јапански суседи, Кина и Јужна Кореја пре свих, нису престали да зазиру од васкрса јапанског милитаризма, са којим имају трауматично искуство. Јапанска агресија и колонијална владавина били су тамо изузетно брутални, уз коришћење бојних отрова, сексуално поробљавање жена и друге злочине.

У послератном уставу који су октроисале америчке окупационе снаге, који је и данас на снази, Јапану је ускраћено поседовање армије, што не значи да нема оружане снаге које се еуфемистички зову „Снаге за самоодбрану”. У сваком случају, „пацифизам” – уздржавање од показивања војних мишића – главна је карактеристика послератне спољне политике Токија.

Америка није критиковала кад је премијер Абе још у свом првом мандату (2006–2007) показао амбицију да тај пацифизам олабави, јер то подразумева добродошло смањивање америчких војних трошкова за парирање војној експанзији Кине на Пацифику. Али најновији гест сматра погрешним – јер је повучен у погрешно време.

Посета Јасукунију није, наиме, разгневила само Кину него и Јужну Кореју, такође важног америчког савезника, што за укупни резултат има подривање азијског стуба Америке – стратегију да се Кини парира и снажењем веза између Токија и Сеула.

„Абеова посета Јасукунију јесте бацање колца у точкове политичког помирења”, оцена је Шејле Смит, експерта за Јапан у Савету за међународне односе, коју цитира „Волстрит џорнал”.

По „Њујорк тајмсу”, Абе, који је други мандат почео неком врстом економске реформе, која је већ крштена његовим именом („абеномија”), за свој политички легат би желео да остави снажнији и самопоузданији Јапан и да учини оно чега се није латио ниједан његов противник – да променом устава Јапан претвори у „нормалну” земљу која се не устручава од демонстрирања своје војне силе.

За то добија аплаузе носталгичне домаће деснице. Америка се у принципу томе не противи – али се у Вашингтону сматра да у том послу Абе треба да буде много тактичнији.

Посета Јасукунију је, додуше, нека врста узвраћања на кинески потез једностраног проширења својих граница за контролу летења, која се једним делом преклопила са оном јапанском, а у чијем средишту је територијални спор око групе стеновитих острва у Источном кинеском мору.

Очекивало се, међутим, да би тим поводом и Јапан и Кореја могли да створе уједињени фронт – што је одласком у Јасукуни Абе минирао.

Овде се оцењује и да је тиме учинио поклон Кини, која сада има додатни аргумент за сопствено војно снажење.

Амерички проблеми у Азији овим се повећавају: уместо стабилног савезника, Јапан постаје још један тамошњи проблем, што значи да ће Обама неке коцкице азијске стратегије, коју је прогласио приоритетном, морати да слаже из почетка.