Остајем овде јер сте другачији

Београд није једини али је последњи град у дипломатској служби Алена Кундицког Краљевини Белгији. Мандат у Србији јуче му је истекао, али нови живот овде тек почиње. Настаниће се у Београду по пензионисању зато што, каже, Србија може много да понуди. „Умногоме сте европска земља али сте и особени”, каже Кундицки и објашњава да је драж особености, коју нису задржали сви, пресудила да живот проведе у Србији.

Да ли ћете, осим боравка у Београду, можда и инвестирати у одређени посао?

По истеку мандата, 27. децембра, радићу оно што сматрам важним, а чему нисам посветио довољно пажње до сада. Волим Србију и овај народ. Сматрам да је добро за мене да останем. Више ћу сликати, читати и проводити време са људима који ми значе. У бизнису још немам конкретних планова, али се надам да ћу можда моћи да пренесем знање и искуство које сам годинама стицао у конверзацији и састанцима. Жеља ми је и да више путујем по Србији. Нисам обишао сва места која бих волео да посетим. 

У сусрету са председником Томиславом Николићем, оценили сте да је датум преговора са ЕУ добар знак страним инвеститорима да се ситуација у нашој земљи стабилизује.

Белгија је и пре била заинтересована – „Делез” је овде колико и ја, скоро три године. Преговори су значајни не само да привуку инвеститоре, већ и да их задрже. При сусретима са српским властима увек инсистирам на томе – привуците инвеститоре и побрините се да остану.

Како?

Тако што ће веровати да су сигурни и да ће имати успешан бизнис када инвестирају овде, а ако настану потешкоће моћи ће да се обрате српским властима које ће применити прописе усклађене са европским законима.

Рекли сте да белгијске компаније трагају за приликом да инвестирају у Србији и помињали сте раније да су неки од разлога доступна образована радна снага и богати природни ресурси.

Да. Имате доступну и посвећену радну снагу што је веома важно за отварање фабрика. Трошкови производње мањи су него у другим земљама, што нас доводи до економске предности. Србија је богата природним ресурсима. Постоји неколико белгијских компанија које се овде баве пољопривредом, а потом производе извозе у Белгију где се даље обрађују. И овај начин пословања чини Србију атрактивном.   

Белгијске фирме планирају да граде комплекс ветроелектрана у Војводини, у Алибунару.

Мислим да ће тај пројекат бити започет брзо. Вероватно 2014. године. Прибављање дозвола је у току, а треба да се заврше и одређена испитивања у вези са утицајем на животну средину. Брз и устаљен ветар је богатство Србије. Војводина је географски добро позиционирана и има потенцијал за производњу енергије, као и друга места, рецимо југ. 

Када сте се једном приликом срели са нашим студентима рекли сте: „Пред вама је најбољи амбасадор Белгије”, а онда сте на сто ставили црну белгијску чоколаду. Ко је наш најбољи амбасадор?

Верујем да је ракија. Чини вас специфичнима као нас чоколада. У Белгији је амбасадор и пиво, а у Србији и малине. Укусне су и квалитетне и по њима се Србија препознаје у Белгији.

Имате и много људи који важе за добре амбасадоре. 

Малина је уосталом, уз боровницу и дуван, појачала извоз у Белгију, који је у протеклих осам месеци порастао за 40 одсто.  

Тачно. Управо је ово сврха рада амбасада и привредних комора – да се увећа размена. Прошле године су долазили људи који су се интересовали да купе производе или уложе у производњу и извозе, и они су вероватно утицали на овај раст.

Сликарством се бавите од 1988, а сада ћете му се посветити. Да ли вам је уметност изоштрила посматрање, које сте можда пренели и на политичко поље?

Имати хоби и радити оно што волите даје одређене квалитете, било то сликање или писање. Верујем да ми је сликање развило способност посматрања и запажања. Ствари гледам другим очима. Анализирам људе, а да нисам сликар друкчије би их посматрао. Помогло ми је доста у односу према њима, а дипломатија је везана за људе. Насликао сам много белгијских предела и људи су почели да постављају питања о мојој земљи, што је део амбасадорског ангажмана. Омогућило ми је да причам о Белгији, људима, природи.

Веза дипломатије и сликарства забележена је у историји.

Бројни су примери овог споја. Познати сликари попут Рубенса били су и дипломате. Он је доста сликао у дипломатској мисији. Дипломатским путовањима у Шпанију додавао је и уметност. Једном је рекао: „Ја сам сликар чији је хоби дипломатија.”

Приредили сте изложбу прошлог месеца. Сликате пејзаж. Да ли је и Београд на вашим сликама?

Није још, али биће ускоро. Жеља ми је да осликам необично лепе улице око Славије. За Калемегдан и Ослободиоца сви знају, али и уличице у овом делу града заслужују пажњу.

Да ли сликарску пажњу - способност изоштреног посматрања, примењујете и на дијалог Београда и Приштине? Како би поседујући моћ опажања насликали призор?

Ухватили сте ме у размишљању. Рецимо да је слика у настајању. Импресионистичка је и апстрактна. Насликао бих је на белој позадини. У центру би стајало двоје људи који би узели четкицу и заједно сликали. Мислим да је дошло време за ову сцену.

Мислим да се на платну дуго ништа није дешавало и то никога није задовољавало. Верујем да је то што сада власти комуницирају напокон окренуло у правом смеру. Нечињење ништа није доносило. Предузели сте нешто и то је јака порука свету да ће слика бити позитивна.