Време је за способну државу

ИНТЕРВЈУ
Кори Удовички, директорка Регионалне канцеларије Програма УН за развој (УНДП) за Европу и Заједницу Независних Држава, дошла је у прву званичну посету Београду откад је, почетком године, ступила на ову високу дужност у Уједињеним нацијама. Са највишим званичницима Србије – председником Борисом Тадићем, премијером Војиславом Коштуницом, потпредседником Владе Божидарем Ђелићем и министрима надлежним за финансије, развој, рад, социјална и економска питања, као и са представницима невладиних организација и донатора разговарала је, поред осталог, о могућим новим иницијативама подршке владиним развојним програмима и процесу интеграције у ЕУ.

* Која транзициона искуства Србија може најбоље да искористи и да ли постоји нешто у чему би она могла да послужи као пример осталима?

– Наша земља је у промене кренула не само касније од других, већ и са позамашним теретом прошлости који је успоравао цео процес. Очекивања грађана су, напротив, била веома висока, па је и разочарање неуспехом државе да на њих одмах одговори било велико. А држава није могла да испуни наде, делом јер су оне биле нереалне, а делом јер није имала довољно способан апарат којим би успешно управљала политичким и економским приликама и спроводила тешке мере за оздрављење привреде и друштва.

Зато је сад тежиште помоћи УНДП-а Србији стварање способног апарата власти, системских капацитета, као предуслова за остварење осталих развојних циљева, као што су изградња институција за европске интеграције, инфраструктура, спровођење стратегије одрживог развоја и стратегије за смањење сиромаштва, децентрализација и јачање локалне самоуправе... Из разговора са Тадићем, Коштуницом и Ђелићем јасно ми је да је ово најважнији задатак у којем УНДП може да помогне, уз финансијску потпору донатора као што су ЕУ и владе појединих земаља (Шведске, Холандије, Немачке, Аустрије...).

Време је, међутим, да Србија почне да значајније финансијски доприноси напорима изградње сопствених капацитета. Сматрамо да је довољно зрела и способна за то.

Додала бих и једно лично запажање, на основу онога што сам спознала радећи у УН: Србија, која већ има традицију отворености, креативности, инвентивности и самосвојности, требало би, уз више дисциплине и усредсређености, да се енергичније представи свету, да коначно изађе из изолације и успешније "лобира" за своје интересе. На пример, мала Киргизија је успела да се стави на "мапу света" и више нема проблема да промовише своје иницијативе у УН након што је  веома амбициозно приступила организацији самита планинских земаља.

* У којим областима је, по Вашем мишљењу, Србија најдаље одмакла у транзицији, а у којима највише заостаје?

– То је тешко рећи, зато што су свуда различита полазишта и различити задаци. Тако је и у осталим земљама у транзицији: све оне се одликују неком неравномерношћу капацитета. Негде је, рецимо, упркос великом сиромаштву, успостављен добар систем здравствене заштите, другде је ситуација обрнута. Код нас су овакве супротности најизразитије кад говоримо о људима: имамо сјајне стручњаке, креативне, добре инжењере и компјутераше, али је способност организације и управљања пословима ниска. Нема довољно одговорности и координације. Све одлично урадимо, али премашимо предвиђени рок и трошкове. Недостаје нам инфраструктура која ће подржати фирме како би успешно одговориле на очекивања партнера.

Кад ово решимо, моћи ћемо да се надамо лидерској позицију у региону.

* Где је ту улога УНДП-а?

– Наша намера је да допринесемо интегрисању свих напора које предузимају влада, стручне организације и грађанско друштво у Србији. Hас овде, као ни другде, власти не виде као "средство притиска" већ као партнера. Морамо се, међутим, чувати да не дођемо у позицију да радимо туђ посао. Зато је потребно доста планирања и структурисања програма, а од оних на којима сада радимо истакла бих развој капацитета за стратешко планирање, изградњу економије знања и система социјалне заштите, подршку децентрализацији (програм развоја и опоравка општина), припрему националног извештаја о хуманом развоју, еколошке програме... Средства утрошена за програме УНДП-а у Србији износила су прошле године око 17 милиона долара, а претпрошле 20 милиона долара.

* Више пута сте истакли колики значај УНДП придаје заштити животне средине у процесу транзиције. Како се у ту причу уклапа случај басена Бор?

– Сматрам да је у Србији сазрело време да се озбиљније узму у обзир последице сваке велике приватизације по животну околину и регионални развој, што се свакако односи и на одлуку о приватизацији Рударско-топионичарског басена Бор. Наравно, на Влади Србије је да реши хоће ли за те сврхе да одваја некакав фонд, или ће питање и бивше штете и будуће заштите околине непосредније поставити у оквирима тендера, али се нешто свакако мора учинити. Овоме се ранијих година није посвећивало довољно пажње, јер је било хитније да се успостави минимум нормалности живота, да се оживи и покрене привреда, међутим, сада је то превазиђено, мора се размишљати на дужи рок.

--------------------------------------------------------------------------

Путовања су заморна

Једна од најлепших ствари на овом послу је што сам окружена људима који су свесни колико је свет разнолико и дивно место, који су неоптерећени било каквим националним и другим предрасудама и ускогрудостима. Са друге стране, доста је заморно то што сам непрекидно на путу, а досад сам обишла тек половину од укупно 24 канцеларије УНДП-а у региону. Од фебруара нисам сакупила пет недеља у Њујорку: до неких централноазијских земаља путујем по 24 часа. Породицу, која је још у Београду, посетим тек на пропутовању. То ми је засад највећи изазов – да уклопим приватан живот и посао.